Зора

3 0 Р А

377

,м

АКСИМА И у\ШСЛ

И

(СВРШЕТАК)

кранцуска, земља гдЈе Је често кори^^ррр^сно показивати своје пороке, а уви^Ш^јек опасно показивати своје врлине. — Париз, варош уживања, забава, и тако даље, у којој четири петине становника умире од невоље. — Енглези су једини народ који је нашао начина да ограничи власт једнога човјека чија је слика на једном малом талиру. — Како то да се и под најстрашнијим деспотизмом човјек одлучавада има порода? Зато, што су закони природини блажи али и неодољивији но закони тирански; зато, што се дијете осмејкује на своју матер под Донцијатом као и под Титом. — Несрећа је за људе, срећа можда за тиране, што сиромаси, невољници, немају нагон или понос слона који се никако не плоди у ропству. — Ја, то је све: остало је ништа — ето деспотизма, аристокрације и њихових присталица. Ја, то је други; други, то сам ја: ето народног поретка и његових присталица. Према томе, одлучите се. — Све што изилази из народног сталежа оружа се противу њега да га гњечи: војник, чиновник који је постао секретар краљев, проповиједник који је изишао из села да проповиједа покорност власти по милости божјој, историограФ, син Варомапипов, и тако даље. То су војници Кадмови, први наоружани противу својебраће, и који се бацају на њих. — И Европа има своје Црнце: то су сиромаси. — Када се учини каква јавна будалаштина, ја тада помислим на мали број странаца који се могу налазити у Паризу, и увијек сам готов да се растужим, јер ја волим своју домовину.

* БИЉЕШКА О ШАНФОРУ Међу писцима који су понос француске књиге, једно од првих мјеста заузимају моралисти, као што су Монтењ, Ла Бријер, Паскал, Ла РошФуко, Вовнарг, ШанФор. И када се каже: моралист, читалац ваља да се ослободи оног рђавог утиска који, због своје свакодневне употребе, повлачи та ријеч. Моралисти нису они несносни и недошљедни предикатори димастичног морала, него дубоки, паметни посматрачи душевног живота људског, духови првог реда „који представљају са толико разноликости колико и сјаја генија наше земље у посматрању и цртању срца људског," како вели Прево-Парадол у своме Огледу о француским моралистима. Један од тих људи, иначе једна од најсветијих личности осамнаестог вијека, јесте Себастијан-Рош Никола, звани Шанфор. Живот његов то је тужна прича о човјеку који се није родио у своје доба. Рођен 1740. (или 1741.) у једном селу близу Клермана, син — можда ванбрачан — једнога бакалина, истеран из школе због сатира противу педантних професора, он је ушао у сурови свијет, без новаца, без свега, без игдје ичега и без игдје икога. И најљепше године своје младости морао је провести у патњи, у тами, зарађајући на незнатним листовима, давајући часове, радећи за књижаре. Извјесне његове посланице у стиховима, похвале — Ла Фонтену и Молиеру, комедије и трагедиЈе привукоше на њ пажњу Академије, она га почне награђивати, а 1781. изабра за свога члана. И пошто је на тај начин стекао службено признање, добио државну пензију, дошао и до гласа и до осигураног материјалног 3