Зора

378

опстанка, он је могао, као сваки каријерист, живјети сит и задовољан, с умјешношћу брати плодове радне и напорне младости, једном ријечју, да се изразим техничким изразом, гледати своја посла. Али смјели, критички дух, осјећање личне честитости, одвратност према добу у коме је живио и околини у којој се кретао, она кобна његова „четрдесета година," када човјек остане без илузија и осјети таштину и пролазност свега— све то учини те он омрзне и свијет и друштва, па најзад, и сам живот. И то мучно стање ублажавалаје стварВелике Револуције; искрено, са одушевљењем за њене идеје, са пуно мржње на „стари поредак" бацио се у револуцину матицу, и сву своју скромну уштеду од неколико хиљада динара, жртвовао је на њене циљеве. Са Мирабом био је и раније у врло блиској вези, и држи се као поуздано да су многе, и то најсилније бесједе „лава Револуције" писане у сарадњи са Шамфором, а неке чак да су исклучиво изишле из његова пера. Неко вријеме био је секретар Јакобинског Клуба, а затим приђе Тирондињцима. У крвавим међусобицама између обје главне странка Револуције, Шамфор, незадовољан са животом и преварен у својим надама, метком из пиштоља размрска себи нос, истјера једно око, и бријачем отвори вене на руци. Излечен од тога, умре наскоро, пошље једне операрације, 1794. године. Књижевни рад његов био је разноврсан: пјесник, трагедист, критичар, полемичар, историк. Али оно што му је најбоље и што је његово име предало потомству, јесу двије велике биљешке нађене у њетовим хартијама послије његове смрти, и које су наскоро штампане под насловом Максиме и Мисли и Анегдоте. То су двије омање збирке, и у њих је — нарочито у прву — ШанФор унио сав плод свога великог искуства и познавање свијета, дубока, фина, опажања о човјеку, друштву, о најтањим осјећајем. и

најкрупнијим питањима. То су непосредни утисци, савесно биљежени с дана на дан, аутопсија, барометар једног снажног и немарног духа, вјерна слика, морални и социјални живот цијелога једног доба. И све то са толико духа, са толико вјештине и сјаја у стилу! У Максимама и Мислима огледа се благодарна и њежна душа коју је живот смрвио, безобзирно, често свирепо цртање јадне природе људске, отворена одвратност према мајмунском отменом друштву Осамнаестог Вијека, презирање свију златних телади којима се тада (на жалост, још и данас) клањамо. И оно што даје толику вриједност он тим његовим паметним ријечима, то је што се осјећа да је све писац осјетио, искусио, то је што су то прије јауци него ријечи. А треба ли боље доказа његовој искрености него што је живот његов, нарочито трагични, крвави свршетак? На једном мјесту сам каже, да је његова мизантропија Филантропија. И одиста, он мрзи изопачена човјека, али не човјека у опште, његове ријечи о жени су сурове, љуте, али је у животу своме имао чисту, искрену, узајамну љубав; он мрзи Феудно друштво, али не друштво у опште. Некрасов на једном мјесту лијепо вели: Ко :)ки7П1 без туге и гњева, Тај не воли отаџбину споју. Он је волио народ, и све оне који страдају, јер је био дијете, народно, јер је и он трпио. Колико је пута овај велики и паметни човјек у средини отменога друштва, племства по крви, примјетио лак изопачен осмјех, Једном тога гласа, један покрет налицу, који му је давао на знање, го^иггег , да је изишао из рите , и да му они чине част када њега, нижег од себе, примају у своје кругове. Изгледало је у тим тренуцима да је. он у средини дегенерисаних потомака старих Крсташа само зато, да их забавља, увесељава, да је он обичан дворски лакрдијаш коме се плаћа за његов посао, за сладовање ума његова. И тада су се рађале оне мучне ријечи