Зора

3 0 Р А

379

о племству, о апсолутизму, о срамноЈ неЈеднакости друштвеној. И син сеоског бакелина, човјек који је никао посред страховито пот^чињене и осиротјеле масе народне, који је своју најљепшу младост провео у мучном раду и у борби за комад хљеба која тако понижава човјека, са својим снажним духом, са својом благородном отменом душом, у онако наказно доба, морао је пригрлити ствар Демокрације, заложпти се за ствар сиротих и потиштених, и од њихове ствари направити питање своје савјести. II то је једна од његових непоброЈ'них страна која га чине тако модерним, тако блиским нама и нашем добу. Биоград.

Ова биљешка изашла Ј 'е дужа но што сам мислио, и изгледа као нека препорука и одбрана. Ово пошљедње не бих желио. За људе који знају колика је корист од отворено речене истине, препорука је излишна; за људе којима могу бити немиле овакве мисли, одбрана не би имала смисла, и ја у опште никако и не бих желио и да је пишем. Буду ли ови одломци нашли код читалачке публике, или бар код мањег дијела њеног, на половину допадања, на колико по свој прилици имају право, ја бих се могао ријешити да цијеле Макси.пе и Мисли штампам у засебној књизи. Јован Скерлић.

К Н Е 3 С Р Е Б Р Н И Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толсгоја. С руског преводи Вукосава Иванишеви^ева. (НАСТАВАК)

Шт 1| аље • викну Морозов и одгурну аШШгрјазнога — не крећп, поганиче, до бојарина Морозова, чијим су прађедовима твоји стари служили, као ] робови. Затим се окрену цару и дркћући рече: — Господару, узми натраг своју ријеч! Нареди да ме погубе! Ти си вољан у мојој глави, али у части мојој није нико! Грозни погледа опричнике. — Зар нијесам право рекао, да Дружина воли шалу? Чусте ли га? Ја нијесам вољан, да му дарујем капут!? — Господару! — продужи Морозов. Преклињем те именом Господа Бога, узми ријеч натраг! Нијеси се био ни родио, а твој ме отац награђивао и волио. Заједно сам са Хабаром Симским освојио Чуваш и Черемис на Свијаги, протјерао сам са кнезом Одоевским и Метиславским са Оке кримскога царевића, и одбио татарски на-

падај од Москве. Јесте, много сам рана задобио, много сам крви пролио, служећи теби господаре и оцу твоме. Нијесам чувао главу ни у боју, ни на гласању: ја сам говорио за тебе и за твоју мајку, када си био малољетан; бранио сам вас од Шујских и Бјелских. Једину сам част чувао, никоме до сада нијесам пустио да ми је замрља! Зар ћеш ти сада да осрамотиш моје сједине? Зар ћеш ти да се изругиваш са слугом твојих родитеља? Нареди нека ме казне, господару, нека ми глава одмах сада одлети на губилишту; ја ћу весело и на муке поћи, као што сам некада ишао у бој! Сви бјеху потрешени овим говором, али се зачу снажни царев глас. — Доста је брбљања! рече он љутито, — твоје су ми глупе ријечи показале, да ћеш бити добар шаљивчина. Облачи лудин капут!