Зора

3 0 Р А

387

на очи! Чекај, куда ћеш, није тамо излаз! — он га узе за руку и изведе на побочну улицу. — Збогом и опрости Никита Романовићу — доврши он, загрливши кнеза — Вог је милостив, моли му се! Годунов се врати врло весео, што му кнез није ноћио у кући. Сјутри дан цар свечано стиже у Слободу; опричници клицаху: хојда! хојда! Једина га помајка Онуфревна сусрете намргођено. — Зар си се вратио, крвожедни звијеру! рече му она, како те само земља држи на себи? Смрдиш крвљу! Пајош си ншао светоме Сергији? Та гром ће те небески убити! Овога пута њезине клетве не учинише никаква утиска; сунце сијаше; не бјеше ни облачка, а ни грома. Цар прође поред ње и не рече јој ништа. — Причекај, причекај!крешташе Онуфревна за њим •— удариће те гром,запалиће твоју проклету Слободу! Тај дан послије подне Годунов уђе у цареву собу, што је значило", да му има нешто рећи. У царевој соби бјеху двије постеље, једна дрвена на којој је цар лежао, када се кајао, и мучио своје тијело, а друга мекана, садушецима од перушине и свиленијем покривачима. На ово је цар одпочивао. Требало је добро познавати Грознога, па тек онда погодити његово душевно стање. Није вазда био милостив, када га је гризла савјест. Чешће би се он кајао и молио, а све више грезнуо у крви, светећи се сотони, која га куша. Чешће се под мирним лицем скривала љутина и душевна бура. Цар је волио да изненади људе, учини се немаран и добар, па таман када се надају милости, он плане и разбије им све наде. Годунов га је добро проучио, и знао је он једини тумачити измјене царевалица.

Он причека, да цар легне на меку постеЉу, па кад му прочита на лицу ништа друго, него умор, онда мирно рече: — Знаш ли, господару, да ти се пронашао бјегунац? — Који? упита зијевајући цар. — Никита Сребрни, онај исти, што је ранио Вјаземскога, твога издајника, и што је био у тамници. — А! — рече Јован — ухватили су врапца! А ко га је ухватио ? — Нико, господару! Он је својевољно дошао да ти преда главу, заједно са станичницима, који су побједили Татаре. — Опаметили су се! — рече Јован, — Гдје си га видио? — Дошао је к мени, мислећи да си ти у Слободи; хтјео сам га одмах под стражу, али нијесам то учинио ради Маљуте, да не помисли, да му ја посао кварим. Сребрни исто побјећи неће, кад ти је сам главу донио. Годунов говораше просто и мирно, као да ни мало не нагињаше на страну Сребрнога. Вас говор бјеше смишљен, у којеме он вјешто и умјесно спомену да је кнез непријатељ кажњенога Вјаземскога. Цар још једном зијевну и не рече ништа. Није се могла опазити на њему никаква љутина, него се Годунов учини, да се цару допада понашање Сребрнога. — Треба ли, да зовнем Маљуту? усуди ее да упита Годунов. Пошљедње казне наситише Јована, он више није желио крви. — Мислиш ли, да ја без убијства не могу живјети ? упита он строго. Друго су издајници, а друго је Никита, што је Ату ранио. Видјећу који између станичника заслужује, да живи, а који не. Нека сви са Никитом дођу сјутра пред двор, кад изиђем видјећу их. Годунов пожеље цару пријатан одмор, и поклонивши се изиђе. Све је зависило каквим ће се расположењем сјутра цар пробудити.

(СВРШИЋЕ СЕ.)

4*