Зора

388

ЖИВОТ И ОБИЧЛЈИ СРПСКОГА НАРОДА

,Н "{иВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГА НАРОДА

Прстеновање на селу.

Ко се прабаца, боји Тај просо не сије.

устао је г. писац, као Херцеговац, у обрану народних обичаја, које сам ја, по његову мишљењу, мојим писањем нагрдио и осрамотио. Прије свега истиче г. писац, како је и прије о мојим радовима у Исшочнику и листу Наше Доба писао. Нека ми опрости г. Делњћ, да на ту његову писанију не одговорих, а разлог је томе врло прост — јер за њу и не знадох. Ја свештеничког листа Исшочника нити држим, нити читам, а још мање лист Наше Доба. Но што ме позива г. писац да кажем, гдје сам ја видио оне обичаје, што сам писао, одговарам ово: Када бих ређао гдје сам ја који обичај видио, требао бих да напишем бар три четири онакове књиге, као што је моја прва књига; јер кроз седамнаест година у Гацку ја сам доста и доста народних обичаја гледао. То, међутим, осим г. Делића, не тражи нико, те не држим да је баш тако пријека потреба да то чиним. Но ако се г. Делић забринуо да ја пишем све буквално како чујем, то се вара, јер осим свега другог, на тај би начин један обичај био по неколико пута описан, и то каткад са великом разликом, а то не свједоче моје књиге о народним обичајима. Но толико тек да речем, да су народни обичаји скоро као игра: што су вјештији играчи, то се и игра

боље одигра; а што су вјештији сватови или они што извађају народне обичаје, то их вјештије и изводе. Ја сам при сабирању мојих радова (имајући на уму ону народну: „остави брата а поведи свата"),бирао оно што ми се је најл^епше учинило, и то унио у своје радове. Нијесам описивао обичаје с реда, кад га први пут видим, но сам описивао обичај, који је својим извођењем оставио најбољи и најјаснији утисак у мојој души, и при томе сам гледао на карактеристична обиљежја обичаја. То ми је тим лакше било, што сам један те исти обичај гледао више пута. — Оволико да рекнем на задовољење мог критичара, чинећи то и при увјерењу да то нијесам ни с једне стране ни обвезан ни присиљен. А сад даље. Г. писац хоће да зна, гдје сам сабирао те радове. Казаћу му. Сабирао сам од тврде Заломске плоче до Ништица и од Каменог Брда до Трентишта! ... Ја сам у Гласнику Земаљског Музеја у чланку „0 живом огњу" упутио господина. Ст. Ј. Делића, да се при сабирању народних обичаја држи сељака, али га тијем нијесам мислио вријеђати,-а мислим да га нијесам на зло ни упутио. За ово ми је он сам дао повода јер се у своме чланку о живом огњу тужи, да није могао сазнати од чега постају ранице , тако звани огањ*) Сад господин писац, да би мени вратио мило за драго, подмеће ми да сам ја све моје радове црпио из варошице Метохије, бива да у село нијесам ни завирио. — „Но и г. Грђић је све црпио из Метохије, она му *) Види Гљасник Земаљског Музеја у Сарајеву, година 1893. стр. 500.