Зора

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 57

изгубио, него се је, шта више, повећао, па ће рећи брату: — Шта му је, ту му је, — тек ја морам код тебе остати, Ја немам куд на другу страну .. . Речено — учињено. Лука није могао ништа, само је слегао раменима и у себи рекао: шта му је, ту му је; брат ми је и свијета ради није лијепо ако га одбијем. Модест је живио код брата, т. ј. јео, шетао и размишљао о будућности. Било је доста времена, па се је ту могло размишљати о свему и свачему. Често је мислио у себи: И како то, да Лука тако лако заслужује своје парче хљеба? Ја знам да спрема његова није Бог зна колико већа од моје. Ето и сам вели, да не зна гдје и на које мјесто треба метнути писмо „ ћ ". А међутим превађа драме и тиме заслужује новац код Позоришга. Да рекнеш да је он не знам како паметан ... али није; то би се дало примјетити. Са свим обичан човјек . .. Не, не, мора да је то какав други фокус, до којег треба докучити. II поче Модест да вреба тај Лукин фокус. Лука сједне на примјер код куће за свој сто, а ето ти тек Модеста унутра. — Не, не ћу ништа, не ћу те бунити, ја ћу само прилећи на диван ... — говорио би, кад год би ушао у Лукину собу. Лежи он тако, па као да санћим блене у таваницу, и све крадимице погледа у Луку. А Лука и не опажа то. 11ред њиме је нека њемачка књига: загледа у њу, па нешто напише, опет загледа, па опет пише. „Аха", •— помисли Модест: — па — ко он, дакле, пише драме; гледаћу па да увермам тајну. „Тако је више од недјељу дана гледао шта Лука ради, а једном уђе у собу, кад Луке тамо не бијаше, приближи се столу и виђе; у њемачкој књизи њемачки текст, а на столу, у рукопису, руски. На њемачком се језику зове Бог зна како, а на руском „ Тншина." Позоришна игра. Сиже прерађен". На-

прегаоМодест мозак па чита тамо у књизи, гдје у њемачке.м стоји Адолф Шмит, у Луке је Иван Петровић—Шкурин; гдје у њемачком Лујза Шпајзен, у Луке Зенаида Сергјејевна; тамо гдје Шмит говори: „гут морген, Иван Петровић каже „здраво", гдје говори Лујза Шпајзен: „их либе дих", тамо опет Зенаида Сергјејевна „твоја сам на вјеки". „Аха, аха", — помисли Модест: — у томе ли је тај тајанствени Фокус; сад знам шта је то саставити пијесу са прерађеним сижетом. А уствари, одличан превод... Хм!.. Та то је са свим проста ствар! Тако могу и ја радити .. . Мени треба научити један језик, па ће послије ићи као намазано..." И поче он вредно да учи њемачки језик. А Лука га гледа па се чуди: „Још ће из њега изићи неки враг. До сад се само башкарио, а гле сад, како се предао послу!" Кроз два мјесеца гшмисли Модест, да је добро научио језик. Отиђе он тако у књижарницу и купи неки са свим нов драмски састав, на чијим је корицама стајало, Модесту савршено непознато, име аутора. У осталом, њемо је у опће врло мало књижевничких имена било познато. Купио он тако неку француску пијесу, дошао кући, па засјео у свом кабинету, а Лука се стао и више чудити: „Шта ли он то само ради? Или се зар Модестов разз'м тек сад, у 35ој годпни, потпуно развио?" А Модест само сједи у кабинету и само је ријетко изилазио на поље. А рад његов је напредовао, кипио, не друго! Жани и Луји код њега се врло лахко претвараху у Семјоне и Тодоре, од Сузане је створио Арину, од Маргарите — Степаниду. Преводило се то од ријечи до ријечи, као намазано је ишло. И пијеса би свршена. За натпис узео је Модест пословицу: „Ненуђено — непродано", још је додао да је „сиже позајмљен" и потписао крупним словима: написао Модест Алојев", и пустио је у промег. 3