Зора

Стр. 114

3 0 Р А

Бр. IV.

прославу Пушкинове стогодишњице, како ју пројектује петроградска Имп. Академија Наука. Према свему оидје назначеном и према ономе што ће још измислити и сјајно извести руски одушевљени, полетни народ, јасно је да стојимо пред једним великим догађајем не само у руском и словенском, но и у европском културном животу. Наша књижевност, на коју је у новије вријеме, преко пјесничких творевина Ј1. К. Лазаревића, Војислава Илијћа, С. Матавуља, Св. Ранковића, Милете Јакшића, Ј. Дучића и А. Шантића, непосредно или посредно, утјецала она иста руска појезија, чија је величанствена зграда изграђена тек на основи, положеној моћном руком А. С. Пушкина — држимо да неће остати незаступљена и нечувена на овој светковини. Српска и хрватска Научна Академија, Матица Српска и Хрватска, наша Позоришта, удружења наших књижевника и умјетника, наше средње и више школе не сумњамо да ће се постарати да свечаним сједницама, бесједама и представама даду израза великом поштовању које гаје према највећем словенском пјеснику. Тако светковање овог великог дана било би умјесно, не само што нам то налажу братска словенска осјећања и што је велики пјесник задужио српски народ, дотичући се у својим производима тако радо и српских мотива, него нас на слављење великог пјесника ^шућује и само стање данашње српске појетске књижевности. Пушкинова дјелатност у руској књижевности обиљежена је уношењем у домаћу умјетничку појезију управ онога елемента, око чије се израде данас понајвише труди млада српска појезија. Тај је елеменат умјетносна, артистичка> појетичка страна појезије, чиста појезија, —

појезија, која је и тада, кад обдјелава не појетичка, грађанска, социјална, поучна градива, у првом реду сама себи сврха. Велики критичар руски В. Бјелински, који је својом знаменитом, исцрпеном критиком Пушкинових дјела управ и положио темељ потоњем великом угледу пјесниковом, говорећи о појезији руској прије Пушкина, налази да је та појезија била само лјепореки израз лијепих осјећања и високих мисли, које нијесу сачињавале њену (појезијину) душу, но према којима се она односила као згодно средсшво за добру сврху, као бјелило и руменило за блиједо лице старице — исшпне Руска је појезија прије Пушкина била позлаћена пилула, заслађена љекарија. Доста је било урађено за језик, за стих — понешто и за саму појезију; но иојезијс као нојезије, т. ј. таке појезије, која би, израокавајући ово или оно (хуманишеш, патријошизам, добра осјећања, исшину), развијајући овако или онако гледање на свијеш, — ирије свега била иојезија — таке појезИје још није било. Пушкин је био позват да буде живо откровење појезијине тајне у Русији. Те, како је његов позив био: да уњедри, усвоји, накалеми руској земљи појезију као умјетност, и то тако, да је руска појезија кадра бити изразом сваког правца, сваког гледања на свијет, не бојећи се да ће при том престати бити појезијом и прећи у римоиану (сликовану) прозу — то је природно да се Пушкин морао јавити искључиво као умјетник." Ми смо далеко од тога да скромну српску књижевну појезију у чем било приближујемо руској и са овом је једначимо, но, крај свега тога, немогуће је не опазити да се у развитку српске појстичке књижевносги