Зора

Бр. V.

3 О Р А

Стр. 173

памет и какав разлог мора имати псето, које је, тек с убијеним, још врућпм, зецом у устима — кадро, у највећем трку, већ пред самим господарем, осјетити другог рањеног зеца — и сватити да то вбња баш други — а не онај зец, кога он држи у зубима! Други пут наведоше га на траг рањене дивље козе. Лов се ловио на обали Рајне. Он дотрча до обале, јурну на десно^ затим на лијево — и, по свој прилици, закључивши да дивља коза, премда није оставила више трага, пропасти ипак није могла — бућну у воду, преплива рукавац Рајнин — (Рајна се, као што је познато, премавеликом херцештву баденском, дијели на мноштво рукаваца) и изишавши на противлежећи, лозом обрастао островчић, ухвати на њему козу. Сјећам се још једног зимњег лова у висинама Шварцвалда — На све стране лежаше дебео снијег, дрвета бјеху обрасла огромним ињем, густа магла испуњаваше ваздух и чисто као да је крала обличја предмета. Сусјед мој испали — и кад му ја, по свршетку хајке, приђох, рече ми да је пуцао на лисицу — и по свој прилици је ранно, јер је узманула репом. Ми пустимо по трагу Пегаза — и он се онај час изгуби у бијелој магли, која нас окружаваше. Прође пет минута, десет .... четврт часа.... Пегаз се не враћаше. Очевидно, мој сусјед бјеше погодио лисицу: ако дивљач није била погођена, те би Пегаза слали узалуд, он би се враћао одмах. — Најзад, у даљини се разлегну глух лавеж: он долети до нас као с другог свијета. Одмах пођосмо правцем тога гласа: знали смо да кад Пегаз није био у стању донијети плијен — он лаје над њим. Руковођени овда онда испрекиданим узгласима његовога баса који се разлијеже, ми иђасмо; — а иђасмо сасвим као у сну не видећи скоро ни на што стајемо. Дизасмо се уз брдо, спуштасмо се у јаруге, до кољена у снијегу, у влажној и хладној маглп; сгаклене иглице просипаху се на

нас са потресених грана.... То бјеше неко баснословно путовање. — Сваки од нас изгледаше другоме као привиђење и све унаоколо имађаше тајанствен изглед. Најзад, нешто као да се зацрни пред нама, на дну тијесног удубљења: то бјеше Пегаз. Сједећи на стражњим ногача, он бјеше објесио њушку — и чисто се намрштпо — а пред самим његовим носом, у тијесној јами, међу двјема плочама гранита, лежаше мртва лисица. Она бјеше тамо отпузила, прије но што је скапала — а Пегаз не бјеше кадар да је дохвати. Зато нам се и јавио лајањем. Он имађаше над десним оком незарастао ожиљак дубоке ране; ту је рану добио од лисице, коју је нашао још живу, шест сахати како је рањена — и с којом је био ступио у самртан бој. Сјећам се још овога случаја. — Био сам позват у лов у Офенбург, варош недалеко од Бадена. — Тај лов је приређивало читаво друштво спортсмена из Париза; дивљачи, а навластито Фазана, бјеше ту у изобиљу. —- Ја, дакако, узех собом и Пегаза. Било насје око петнаест лица. Многн су имали одличне, већим дијелом енглеске, чистокрвне псе. Прелазећи с једне хајке на другу, ми се размјестисмо у линију на друму што бјеше поред шу.ме; с лијеве стране почињало се огромно, празно поље; на средини тог поља — на једно пет стотина корака од нас — уздизала се омања гомнла кућица кромпира. Наједаред мој Пегаз подиже главу, поведе носом по вјетру и пође одмјерним кораком право ка удаљеној гомилици осушених једно до друго сабијених стабљика. Ја се зауставих и позвах господу ловце да пођу за мојијем псом — јер „ту мора нечега бити". Међутим прискочише и другп пси, сташе се вртјети и мувати око Пегаза, њушити земљу обзирати се но ништа не нањушише; а Пегаз, не бунећи се ни најмање, иђаше и даље, све једним и истим правцем. — „Морао је какав зец негдје запасти", примјетц мп