Зора

Стр. 174

3 0 Р А

Бр. У.

један Парижанин. Но ја сам, по изгледу, по свем понашању Пегазову, видио да то није зец, и поново позвах господу ловце да пођемо за њим. — „Нашп пси ништа не осјећају", одговараху ми они у један глас: — „по свој прилици, ваш се вара". — (У ОФенбургу дотле још не знађаху Пегазе.) Ја оћутах, одапех орозе, пођох за Пегазом, који се тек овда онда, преко рамена, на мене осврташе — и дођох најзад до кромпиришта. Ловци — премда не пођоше за мном, ипак сви стадоше, и из далека гледаху на мене. — „Е, мој Пегазе!" помислих ја — „зло ћемо се данас осрамотити, ако ништа не буде" .. . . Но, у том истом тренутку, читава се десетина мужјака фазана, са заглушујућом лупом, узви у ваздух —• и ја, на велику моју радост, оборих два комада, што ми се није свагда дешавало, — јер ја гађам доста слабо. — ј, Ето вам, рекох, господо Парпжани, — и вама и вашим чистокрвним псима!" — С убијеним фазанпма у рукама враћао сам се к друговима .... Комплименти се просуше и на Пегаза, и на мене. Ја, по свој прилици, показах задовољство на лицу; а он — ни лук јео, ни лук мирисао ! Није се чак ни снебивао. Без претјеривања могу рећи да је Пегаз, увијек без изузетка, осјећао глуваре на сто, па и на двјеста корака. И крај свега што је био полијен у изналажењу, како је смишљено прнступао к своме послу! Ни узми, ни остави, искусан стратег! Нигдје није опуштао главе, ни њушкао по трагу, срамно Фрскајући носом; он је радио увијек вишим чулом, у великом, стилу, великим начином, као што се изражавају Французи. — Ја, који пут, не морам ни с мјеста да се макнем: само станем па гледам за њим. Веома ме је занимало ловити с киме, ко још није знао Пегаза; није пролазио ни по сахата, а већ се могли чути узвици: „Та ово је — проФесор, а не пас!" Разумијевао ме је још док му све и не изговорим — доста је било да га само

погледам. Страхота много памети имађаше то псето. У том што је једном, заоставши за мном, отишао из Карлсруа, гдје сам проводио зиму — и пошл^е четнри сата се нашао у Баден-Бадену, у старом стану — нема још ничега необичнога; но сљедећи случај показаће какву је главу имао. У околини Баден-Бадена појави се некакво бијесно псето и некога уједе; онај час изађе од полиције наредба да се свима псима без разлике натакну котарице на уста. — У Германији се сличне наредбе испуњавају најтачније — и Пегаз се нађе у котарици. То му бјеше до крајности непријатно; он се негтрестано заљаше т. ј. сјеђаше према мени — и час лајаше, час ми пружаше шапу.... но није се могло ништа, ваљало се покорити. — Кад, у један мах улази ми моја домаћица у собу и прича ми да је Пегаз синоћ, користив се тренутком слободе, закопао своју котарицу! — Ја не хтједох ЕЈеровати; но пошље неколико тренутака, домаћица моја наново утрчава у собу и шапатом ме зове да брже дођем за њом. Нзлазим у трем, и шта видим? Пегаз се, с котарицом у устима, шуња по дворишту, и, завукавши се у шуму, почиње у нуглу копати земљу —- и пажљиво закопава у њу своју котарицу! Није могло бити сумње, да је он замишљао да ће се на тај начин за свагда отрести мрске му незгоде. Као скоро сви пси, он није трпио просјаке и рђаво одјевене људе — (дјецу и жене нигда није дирао) — а, што је најглавније, никоме није дозвољавао да што однесе; чим би видио да ко што носи на плећима, или на рукама, одмах би сумњао — и тада тешко панталонама осумњиченога —- и, на крају крајева, — тешко моме новчанику! — Доста сам се за њ наплаћао глоба! Једном чујем страшну галаму у моме врту. Излазим — и видим за вратницима човјека рђаво одјевена с поцепаним гаћама — а пред вратницима Пегаза у пози побједиоца. Човјек се горко