Зора

Бр. У.

3 0 Р А

Стр. 175

жалио на Пегаза и викао .... но зидари, који су радили на противној страни улице, саопштише ми са громким смијехом да је тај исти човјек узабрао у башти једну јабуку —- и тек тада је сљедовао напад Пегазов. Нарави је био — не вриједи тајити — сурове и опоре; но мени је био одан ванредно, до њежности. Мати Пегазова била је у своје вријеме знаменитост — и исто тако сурове нарави; ни самом се господару није умиљавала. — Браћа му и сестре такођер се одликоваху разним талентима; но из многобројне његове својте нико се ни приближно није могао с њиме упоредити. Прошле (1870) године био је још изврстан — премда се већ брзо умарао - , но љетос га све издаде. — Мени се чини да је добио размекшање мозга. Чак га и

памет оставила — а не може се рећи да је одвећ стар. — Има му свега девет година. — Жалост бјеше видјети тог у истину великог пса, како се бјеше претворио у идијота; у лову би чак узео бесмислено тражити — т.ј. трчао би напријед по правој линији, објесив реп и опустив главу — час би се наједном устављао и гледао у мене напрегнуто и тупо — као да би ме хтјео питати, шта да ради — и шта ли би то са њим! — 8Гс капвИ §1опа пшпсШ — Он још живи код мене у пензији — но то већ није пређашњи Пегаз — то је жалосна развалина! — Опростио сам се са њиме не без туге. — „Збогом!" мислио сам—„мој несрављени псу ! Нигда те заборавити нећу, нити ћу већ стећи такога пријатеља! А тешко да ћу више и ловити. С руског Ј. МаксимовиТ.

БУГАРСКОМ ПОЗОРИИЈТУ (од Р. Ротхајта)

'(ЈШС ожда ће Вугарска бити једина др[»зкз^жава у којој се драмска књижев-

ност и умјетност тако мало циЈене, да нема ни једног сталног позоришта. Тек од прије неколико мјесеци помишља се да се у Софији, коју Вугари удешавају тако да покажу све што су стекли, јер много нијесу наслиједили, — сазида стално позориште, разумије се државном помоћу. Та идеја дошла им је из Петрограда. Прије више мјесеци руски цар, сјетивши се оскудице сваке умјетности у Софији, наредио је, да се из царских дворских позоришта у Петрограду и Москви избере извјесни број костима и декорација и као поклон пошље бугарском народу. Тек кад су та одијела и декорације стигле у Софију, општински одбор, коме су ти пакети и били упућени, донесе одлуку: да се назида нарочита зграда за

позориште. То је било баш у вријеме, кад је са једном страном финанциском групом био склопљен уговор о варошкој лутрији. Тај уговор зајамчава општини годишњи приход од 600.000 дин., а од те суме остављаће се на страну сваке године по 100.000 дин., док се не напуни читав милијун. Према тој суми, коју мисле утрошити, позоришна зграда треба да буде и лијепа и угледна. Још се мисли, да се зграда почне зидати од сад па за пет година. Та одлука софиских општинара биће двојако важна за бугарску драму, јер њој до сад није недостајао само оквир, него и садржина. У свој Вугарској има само једно једино глумачко друштво; то је оно, које сваке године по седам мјесеци даје преставе у Софији, у згради „Словенске Бе-