Зора

Стр. 176

3 0 Р А

Бр, У.

сједе", зборном мјесту свих Словена, који живе у Софији. Тај локал није ништа мање него мизеран за давање позоришних престава, и даске, које у тој згради свијет значе, врло су кратко удешене. То позоришно друштво има свега осамнаес чланова (шест дама и дванаест џентлмена), па ипак је простор врло мали. Оснивач друштва, то је његов садашњи управитељ Канели, син једнога од оних пољских бораца за слободу, који су послије угушеног устанка од 1863 г. пребјегли у Турску, и који се примио војне службе у добровољачком корпусу Чајковског. Отац Канелијев постао је у Турској официр Садик, дотурао до паше, и у пошљедње вријеме био командант жандармерије у Источној Румелији. Млади Канели мислио је бити чиновник, и био је неко вријеме у бугарском министарству спољних послова. Али му та каријера није годила, и он је напусти отишавши у Петроград, као питомац кнеза Фердинанда, да слуша тамошњи драматски курс. Кад се прије внше више година вратпо у Вугарску, основао је ово своје данашње друштво, и с њим ради и успијева како кад. У свом друштву он је једини, који за глумачку умјетност има и теоретске и практичне спреме. Његови остали другови једва да могу задовољити и најскромније захтјеве. Разумије се да су и материјалне околности не може бити неповољније. Истина, држава даје друштву годишњу помоћ од 40.000 дин., али из те суме треба куповати не само сву позоришну спрему, већ плаћати и плате и све остале трошкове. Отуда на сваког члана просјечно долази врло мала сума. Пошто је сама влада утврдила плате, глумци су и нека врста чиновника. Мјесечне плате су између 100 и 250 динара. Прва хероина преставља све могуће трагичне^ улоге за 140 динара мјесечно. Само један једини члан друштва, сам днректор, смије се похвалити, да прима 280 динара мјесечно. Због те правичности

којој је задатак да све изравна, отпадају све приватне набавке за позориште. Све ово што се на позорници носи, и најмање парче одијела, све до укоснице и шлајера за даме, припада држави. У том погледу, али само у томе, околности су идеалне. Из прихода од улазница покривају се издаци за кирију, огријев, освјетл.ење и штампање објава. Само у случају да преко свих трошкова по што год претекне, дијели се на чланове друштва. Али то бива тако ријетко, да се та подјела појављује само у жељи ових глумаца. Но и како би могло бити друкчије кад се становништво тако мало интересује за позориште? У позоришну дворану „Словенске Бесједе" може да стане свега пет стотина гледалаца, али је посјета таква, да се не зна за случај кад је дворана била пуна. Од сједишта, од којих су најјефтинија пола динара а најскупља четири динара, просјечан је приход 100 динара. Старосједиоци опомињу се, да је се тај приход свега једном попео до суме од 360 динара. То је, у осталом, било чудо, о којем се и данас у Софији прича. Али и поред свих у оваквој мјери скучених околности, ово позоришно друиггво има задатак да оно неколико лица, гоњена жеђцом за што вишим сазнањем и одушевљењем према умјетности, посвјете у тајне трагнчне Музе. Позориште је упућено на пријеводе страних драмских производа, јер је овима бугарска књижевност тотално оскудна. Млади људи, који су се школовали у иностранству, у оскудици другог посла, преводе разне комаде. Од њемачких писаца највећма је преведен Шилер, јер је тај писац у великој части у Софији. Сиротог Гетеа нијесу Бугари ни до данас отворили. Од новијих њемачких писаца цијењени су Рихард Фос и Судерман, чије су драме: „Ева", „Част,, и „Отаџбина" престављају у овом позоришту. — Да ли позориште плаћа и тантијеме, нијесмо могли дознати. Остали репертоар узет је од Руса