Зора

Бр. V.

3 О Р А

Стр. 177

(Островски и Гогољ) и Француза, од којих су комади Диме Сина и Виктора Ига „прерађени за бугарску позорницу". Али пред свима је Шекспир. Понгго се никаква позорница не може ни замислити без Шекспира, у софиском позоришту играју се „Хамлет", „Отело", „Млетачки трговац" „Кормолан", „КраљЛир" и „Леди Макбет". II то све у једном позоришту које има осамнаест глумаца и које првој трагеткињи плаћа 140 динара мјесечно. Међу тим, људи се помажу како могу. Мртви и живи пјесници неће узети за зло, што управитељ овога позоришта, не по својој вољи но из нужде, не штеди ни мало њихове производе прпје но што ће се они изнијети на позорницу. Прије снега овај управитељ, који мора да зауздава своје артистичко одушевљење, мора да је у начелу против сваке сцене, која на позорницу изводи масу свијета, као што, сиромах, нема никаквог начина да се помири са захтјевима, које пјесник ставља техничком персоналу. Јер у софиском позоришту, у одјељењу за реквизите, има само једна једина машина, и то она, са којом се покушава подражавати звиждање и хука вјетра. Та справа набављена је из поштовања према ТЛекспиру. Остали елементарни догађаји и не опажају се на овој позорници — јер за њих нема ни једне справе. У цијелом репертоару има само два бугарска комада. 'Ге комаде написали су два бугарска пјесника. Један је Иван Вазов, бивши бугарски министар просвјете; други је пјесник бившп учитељ Василије Друмев, потоњи бугарски митрополит и софиски владика Климент, који је прије кратког времена умро. Нема сумње да би софиско позориште узело у репертоар и још коју бугарску драму, да их само има. Оно неколико што их има тако су рђаве, да се не могу изнијети на позорницу чак ни из пагриотизма, и ако је у име овога у Софији и Бугарској много што шта допуштено. Па ни дјело Ивана Вазова нити је

драма, нити је од вриједности. Оно се зове „Емигранти" и састоји се из низа патриотских слика врло сумњивог квалитета. „Емигранти" се догађају у Румунији. Први чин: бугарски емигранти договарају се да дигну устанак у Бугарској (1876/77 год.) други чин; изводи се организација завјере; трећи чин: завјереници траже новаца од богатих Бугара, који живе у Румунији; четврти чин: пљачкање касе једног богатог Румуна; пети чин; одлазак завјереника из Румуније у Србију. Поред шупљих декламација о дужностима завјереника, који су се ријешили на тако велики и важан посао и патриотских фраза и заклетва, Вазов је покушао да у тим сценама без везе и поезије уплете и једну љубавну историју; у једној епизоди казује се љубав поглавице завјереника, Владикова, према кћери неког Добровића. Климентова драма има на ту врсту литерарну већег права од Вазовљевих „Емиграната". И она је направљена неспретно, али она износи за се један догађај који је свршен, описује душевне заплете, има драмских момената и карактеризира поједина лица. Та драма зове се „Цар Асен", и њен је предмет из историје негдашње Бугарске. Асен има једног оданог савјетодавца, Иванка, коме је Асенова кћи срце поклонила. Али Иванко воли кћер једног грчког војсковође, кога је Асен у неком боју заробио. Грка и његову младу кћер држи Асен у свом двору. Иванко обмањује Асенову кћер претварајућн се да је воли и користи се повјерењем заљубљене дјевојке те јој измами кључ од Асенове одаје за спавање. По томе напада цара у сну, убије га, заузме пријесто и на њега подигне, као своју жену, и ону Гркињу. Али Асенов брат дође с војском, освети убијенога па сам заузме пријесто. Ти догађаји, ма каква се оцјена о њима изрекла, ипак су добра грађа за историску драму. Међу тим Вазов стоји на много већој висини као лирски пјесник. 4