Зора

Стр. 178

3 О Р А

Бр. V.

Предпрошле године Бугарска је изгубила једног вриједног преводиоца и врло популарног писца. То је Алеко Константинов, који је близу Татар Пазарџика, идући у друштву са својим пријатељем и народним послаником Такевом мучки убијен. Убице су у засједи чекале Такева, и од њихова олова, намијењеног Такеву пао је Алеко. Између осталих ствари Константинов је превео и Молијеревог „Тартифа", који се на софиској позорници даје са успјехом, који, према осталим околностима, може да изненади. Печко Славејков, довољно порист у Вугарској као лиричар и озбиљни пјесник-филозоф Михаиловски, који стално живе у Софији, нису се до сад опробали на драмском пољу. Пада у очи да Бугари немају ни један свој оригиналан музички комад. У томе погледу они су изузетак међу Словенима

Од ЈЕНЕ И Иродот Приче из историје старога вијека, с ?рчког М. Ј. М. (ајзнер) Издање и штампа Ст. X. Попоиића. Крагујехац 1898. Има врлина које саме по себи нису никакве врлине, али које су стекле то име само с тога што не личе на оне много ћифетанске радње које сваки дан гледамо и слушамо. Зато је симпатична ова књига, као и њен преводилац, зато што се, поред све своје важности, јавила нечујно у једној немој паланци, без рекламаторских позива на претплату и вашарских огласа, без трговачких понуда Просвјетном Савјету и без камарадских „реферата" књижевним листовима. А још један разлог, најзад: код нас се преводе они класици на којима се може ћарити, које гимназисти морају куповати за своју потребу. Корнелије Непот, Цезарове Коментаре о галскоме рату.

— који им то сроство, у осталом, често и одричу. Тешко се може наћи такомало интересовања према музици и пјесми као у Бугарској. Због тога у софијском позоришту још није виђена ни опера, ни оперета, и вјероватно је, да њих неће бити ни онда, кад позориште буде материјално много боље стојало. По два мјесеца у години, у јулу и јуну, софијска позоришна дружина путу.је по унутрапЈњости Бугарске. Прошле године путовала је и по Турској, и давала је преставе у Цариграду, Солуну, Велесу и Скопљу. Разумије се да у тим мјестима није давала она два патриотска комада од Вадова и Климентов. Само то путовање чињено је у циљу пропаганде. Турци, против којих Бугари толико вичу, нису правили никакве сметње томе путовању. Ј.

ПРИКАЗИ Г. М. је и раније, са исто толпко љубави према старима и похвале и тако даданас ријетке скромности, превео раније ону велику, дивну и успјешну књижицу Епиктетову: Сјети се и њежне и љупке Идиле Теоуиспиве. Био бих у стању да се окладим да на сто људи који прате нашу књижевност нема ни десет који знају да су ова дјела преведена и на српски! Реалистички правац нашега доба потпскао је класицизам, стари богови су пали и никада се више неће дпћи. Али ми гријешимо у томе; због комшије Николе омрзлп смо и Светога Николу; због тога што су нас онако варварски мучили и мозак нам спарушили са латинским консекуцијама и грчким аористима, због потпуне неплодности и несувремености класичнога образовања, ми смо омрзли старе ауторе, код којих има толико љепоте, истине и великих осјећаја. Треба читали само Херодота,