Зора

Бр. У.

3 0 Р А

Стр. 179

па да се види како се лијепо трезвено, објективно, са нешто топлине и љубави ирема послу писала историја на пет вијекова прије Христа. Под пером великога Халикарнаолина васкрсавају стара, удаљена, магловита доба, људи стари неколико хиљада година са свпма њиним страстима и врлинама. Човјека освјежава ова књига којом се преноси у други свијет који је нашем свијету био тако разилан и тако силан! Ми нисмо у могућности да контролишемо вјерност превода, ма да сама репутација Г. М. даје јемства за њ, али толико можемо рећи да је пријевод лијеп и читак. Једна би напомена била због оне необилне транскрипцпје особних имена. Код нас постоји иста транскрипција која и код Нијемаца и Француза, и какав је разлог новачењу? Можда би се нашао какав филолошки разлог због кога би се казало Иродот а не Херодот, али је у тим стварима мјеродаван с&моузиз, свакодневна употреба, и примљен обичај. Биоград Ј. С. Добриловски учитељ сличица из учитељског окивота, написао Мих. Сретеновић. Биоград, парна радикална штампарија кн. спом. бр. 35. 1899 г. Цијена 20 пара дин. Пошље једногласне оцјене Сретеновићеве приче „Милићев Гроб," гдје јој се одриче икаква умјетничка вриједност, он гшново голица и чика. „Добриловски учитељ" могао је можда још и послужити каквој забави да се прочита онако, да буде једна тачка више у програму, али да се морала штампати у листу, па још поново прештампавати у засебну књижицу, која обухвата тамам један штампан табак, то није никако ни морало ни требало бити. Хартија је до душе врло јеФтина, али не пишу се прпче ради хартије, него је хартија ради прича ту. Ову је причу одијелио писац са три звјездице на четири дијела, који скоро у цјелини фабуле не стоји ни у каквој вези. У првом одсјеку

говори се како је постала добриловска школа. Опћина која се састоји из два села Сунчаника и Руменике препирући се хоће ли се у једном ил другом селу подићи ова просвјетна кошница, решава да буде на трећем мјесту, на висоравну између оба села у Добрилову. Ово би вјешто перо могло опширније разрадити уносећу хумористичан елеменат: како се оваки спорови обично решавају уз велику кампању ситничарских позива и завршује обично неочекиваним резултатом т. ј. да се решава онако како ни једна струја не би била задовољена али из обичне слабости пакости ипак умирена. У другом дијелу говори се како је досадно живјети тако учитељу одвојеном од свијета. Како би учитељ у таким приликама испомагао се виолином, ал која корист кад нема кога да уздпше уз његову свирку. У селу Руменици има трговац Теша који има остарију дјевојку, што „има страст да се заљубљује". Одмах се расплету мреже да се упеца учитељ у љубавне вигове, ал која вајда он као Енглез. Бадава сва врачања, његово срце вољело је другу. Долази трећи дио, велики свечаник у добриловској цркви. Попина Продана дошла у цркву, и „соколово око" учино спази је, (то је та друга), и уча отпоче да поји и слави Вога као никад догле. Кад се свршила служба, поп га пољуби у чело, а он му пошље исповједи: да љуби његову мјезиницу. Поп као поп. Шта он зна, да је љубити то што и вољети. Разљути се на учу, увријеђен овом исповјешћу, полети кући. „Вјетрић је пиркао и играо се са сиједим власима косе и браде његове, а он је непрестанце рукама млатио, као да неком нешто доказује." Одмах узе Продану преда се: Ти си се љубила са учитељем? — Нисам. —• Јеси. —Долази четврти дио. Саочавање Продане са учом. „— Попо, ви ме нисте разумјели. Нисте ме хтјели саслушати, да вам објасним. Нисам ја казао да сам љубио госпођицу Продану, него да је љубим.