Зора

Стр. 180

3 0 Р А

Бр. У.

—• .Један ђаво, упаде му попа у ријеч. „— Не попо, то значи да је волим... Не хтједосте ме чути, а ја сам је хтјео у вас запросити, јер знам да и она мене воли !.. . Сиромах сам истина, али, Бог је једини газда!..." Поп дође к себи. Лице му се разведри. Дјеца цјеливаше руку попу а „срећи и радости њиховој не бјеше краја!... Тако је свршена ова доста комична ствар патетичном интерпункцијом усклика наивне ове приче. Ј. П. Векфилдски свјештеник, написао Олиеер Голдслшт, с ешлескога превео Др. ЈБуболшр Недић (Издање Српске КњиЛсехпе Задруге 49.) Биоград. 1898. И по други пут енглески роман улази код нас у моду. Прије двадесет и пет година, ВидоЂдаи је доноспо и претпггампавао плитке, глупе енглеске романе из Ш§ћ-1Уе-а. Њих је преводио и Г. Стојан Новаковић, чпјем се добром укусу сада пјевају химне. И пошље дуже владе рускога романа, опет је дошао енглески, паметни краснп реалпстички роман. ЈБуди на чији се добар укус п књпжевно образовање с правом полаже, Г. Андра Николић и Г. ЈБубомир Недић, дали су се на превођење Елпота и Голдсмита. У кратком размаку од неколпко година уг.чедаше свијета Воденпца на Флоси и Векфилдски сијештеник , у овај мах још изла-

зи у Делу славни роман Такарајев: Трокигите људских таштина (управо : Трокиште таштине). Ко је у стању да осјетп и оцијени праву књижевну љепоту, мора с радошћу поздравити овај појав. Векфилдскога свјештеника сатрају за класично дјело енглеске књиже1 остп. То је модеран роман у својој првој фази, са добрпм ознакама новота правца и са лошим траговима стар. Обичан, свакодневан живот породице сеоскога свјештеника, природно' и логично развијање догађаја, вјерно цртање људи са свима њиним маханама и врлинама и прост, сладак не декламаторски тон који грије цијелу причу. Мало јаче изражене ове добре особине и ето модерна романа! Од старога правца је романтпчки расплетен, онај божји заступник на земљи, Сер Виљем Торнхил, који уз праску крајње необпчних догађаја награђује гоњену добротељ и казни триумфујући порок, оно старинско моралисање са нешто специфилно енглескога лицемјерства. Алп зна, најзад, можда ће се нашој публици ово и допасти, а оно прво погледати досадно. Шта ћете, о укусу се, кажу н е ди скутуј е ! Прпјевод Г. Недића је литераран, у првом смислу те ријечи. Гладакје, читак, веома пријатан, и канда чува сву драж, свјежега стила Голдсмитова. Г. Саво Мијалковић превео је оне двије пјесме, нарочито Баладу веома, веома лијепо. Биоград Ј. С.

РЕГЛЕД ЛИСТОВА

Вранково Коло доноси у свом 13, 14, 15, 16 и 17 броју наставке раније отпочетнх прича и чланака. У 14 броју почело је доноспти познати роман грофа Л. Н. Толстога: Васкрсеније. У 16 броју прештампано је Звоно Рг. ЗсћШега у класичном преводз г покојног Ник. КосановнШ. Овај превод може служити за углед како ваља преводити да се остане и што вјернији оригиналу и што љепши у преводу. Врло је лијепа и непристрасна критика Ивана Лоркот&а: Хрватска књижевност у !898 години. Восапска 1(и .1а До сада је изншло 7 бројева. Од чланака напомпц.емо Андра ЛуТсић глумац и ре-

дптељ Српског Народног Позоришга у Новом Саду са слнком и Јелена Јов. ДилштријевгЛева са слнком. Оба ова исцрпна чланка \'познају нас: са умјетником и љубпмцем српске Талије, који је лани свечано прославио своју двадесегпетогодишњицу и са једном пјеснпчком душом њежног и лијепог пола. Осим наставака, неких стручних чланака и разних пјесама, доноси нове оригиналне радове у прсзи : Луди Арса од Михајла Милановића и Часлов од Сенћанина. Нова Нскра доноси у својим последн.пм бројевима осим наставака нове оригиналне приче од Радоја М. Домановића: Певачев Ускрс\ од Мил. П,