Зора

Стр. 156

3 0 Р А

Бр. У.

и шаљем вам овде, у писму, како сте ви тражили, одговоре своје на учињена ми питања. Они су кратки, и у краткоћи својој, може бити, и сувише одсечни, готово аФористични. То је мана, знам и сам. Али то не чини ништа. Осим мојег, доћи ће и други одговори, мање одсечни и исцрпнији но што је мој. У осталом, ово је изложба коју ви од српских писаца приређујете; и зато треба да се свак од њих види онакав какав је, — по могућству, и интересантнији но што је. И тако, питате ме: 1., Шша мислим о сриској савременој књиокевности. — Не много. Имамо два-три велика имена у њој; али она припадају књижевној историји, не савременој књижевности српској. Од оних што данас на њој раде само неколико њих показују истинска талента, и она је у рукама писаца без талента и без спреме. Горих писаца и горег писања у њој није било откако је Српске Књижевности. У осталом, велики дани за књижевност прошли су, и пролазе, свуда, па и у нас. Ми смо сретни те смо имали неколико великих писаца у својој књижевности. Хрвати тога немају; Бугари још мање. 2., Да ли се, и који, ушицај и.з сшраних литература осећа у Српској књиокевносши. — Осећа се; и у идејама, и у укусу. И није никакво зло што тога утицајаима: по томе, Српска Књижевност може напредовати и може сачувати национални карактер, који она треба да носи. Не ваља само што се пресађују и идеје које још нису за нас (или ми нисмо за њих) и што се мисли да нам се одмах треба угледати на оно што је последња реч књижевности на Западу. И тамо је књи-

жевност напредовала поступно и природно развијајући се, а тако само може она и у нас напредовати, што ће пролазити кроза све оне мене кроз које је и тамо пролазила, само бржим кораком. Још нисмо честито изашли ни из романтике (ето вам најновијег романа Ч. Мијатовића!), а већ смо прихватили и натурализам, и претргли га, и стигли и до символизма. То, — још једанпут велим, не ваља. 3., Шта мислим о сриској чишалачкој публици. — То сам већ казао, у једном свом чланку у Српском Прегледу: „Српске читалачке публике нема; ни оне која књиге купује, ни оне која их с разумевањем чита." Српска читалачка публика, могао сам, још, онда рећи, то су они што гшшу. Ми што Г1Ишемо, пишемо једни за друге; размењујемо мисли —- и књиге. 4., Шша мислим о српској критици, њеном данашњел1 утицају и позиву. — Шта о томе мислим, треба да се види из оног што сам досад писао. Ако се из тога не види, из онога што бих о томе овде извео видело бих се то још мање. 5., Шша мислим о Сриском Лишерарном Конгресу. — Не видим из предлога о томе Конгресу о чему ће се на њему расправљати; зову нас на разговор о Српској Књижевности. А конгреси нису састанци где се воде разговори, ни парлаторије, да се људи виде, него су за то да се на њима одређене ствари договорно расправе и уреде. 6., Шта мислим о сриској иоиуларној књиокевности. — То је, благодарећи Фондовима неких српских родољубаца, врло кориснаграна наше књижевности — за оне који на њој раде.