Зора

Стр. 198

3 0 Р А

Бр. VI.

радионицу и одсјећи пјесникове мисли од стварнога осјећања; представе маште умјетникове (а тијем путем и настају виша осјећања) ако богате наш осјећајни живот кроз психичне емоције, ако нас примамљују да кроз умјетничку свијест гледамо на свијет и догађаје — чине велику љубав у културном развијању једнога народа. Ко смије рећи да Змај није за читаво по вијека вршио ту мисију у својем народу ? Народ му то данас и признаје, јер је његова појезија огледало живота нашега за толико година, и јер је Змај образовао неколико нараштаја својом умјетничком свијешћу. Народно признање најбоља је оцјена за дјелање пјесниково, и ми се данас клањамо томе признању. КарлоЂцп радибој ЈЗрхобац * И све пјесме убавих крајева II сви в'јенци румен-ђулистана И жубори зелених гаЈева, Мало јесте за златног Ти дана ! Прими уз то Главо Одабрапа, Вјечну харност прембијелих дјева, Чије лице љуби зора рана, И Српчади, што о Теби сн'јева. .. Добри Чико, на многаја љета! Орила се твоја слава света, А ми бољег не просимо дара, Њег' од Тебе, српске пјесме цара; У Тебе је до сунца полета, Ти нам каоки стаае бјелог' с-вјета!... Дубровннк Јјид Тјулетић-Јјукасобић * Поздрављам с поштовањем и радошћу педесето-годишњицу твоје прославе дични песниче, чије сам песме свагда са највећим одушевљењем декламовала, особито „Песма о Песми", у којој све кажеш што човечију душу подиже, оживљава, и

храбри, да не клоне- ни у најтежем искушењу! Нека те Бог поживи још много година на дику и славу свију нас. То ти из свег срца жели твоја највећа поштоватељка Ђеоград ЈЛилка Тргуроба * „Душо моја душе бих ти дала, Па бих тебе својим драгим звала." Срп. нар. пјесма. Овако пјева српска мома, своме идеалу — своме драган}'. Овако пјева српска мајка успављујући своје чедо, свој понос и узданицу своју. Овако може да запјева наш омиљени Змај Јован своме српскоме народу, јер је он сву своју душу излијо у своју пјесму, а та пјесма одјекнула је у души свакога Србина. Ехо тога одјека разлијеже се данас широм цијелога српства па нека се јасно чује и са херцеговачких кршева. Јајце ЈТука Трђић-рјелокосић * Као што се под старим грмом, што у вихру извија најстраховитије звуке, гноји најплоднија земља, тако се око народног песника, хвата бајка народне љубави, кад у судбоносном часу, племенитошћу, пожртвовањем и јунаштвом, оваплоти занос свој. И песникова слава траје, колико и омиљеност његове животне легенде. Ако је песник био просте, спутане ћуди, те не знађаше стварати славолуке, свуд, при проласку свом, и ако жар његових песама, распламћивашс груди потиштеног народа, онда је омладина дужна, да му оплете лик и живот, чарима свог одушевљења, и да буктињама своје благодарности, обасјава ореолом песника, и бесмртност његових списа. Јер Бог је реч и живот, у једно! Трст Хајим С. Пабичо