Зора

Бр. VI.

3 о р а

Стр. 199

* Кад први пут одох Бечу ћесареву, чудно неко осећање обузимаше срце моје при помисјш : Видећу Змаја! Змај! И дођох Ти дому с другом својим, и очекивах Те како никога дотле. Отворише се врата, а моје срце: тик так! тик так! — рекла бих нешто, а не могу . . . Змај! Од ранога детињства, па сведотле: моја Те душа замишљаше као оне змајеве из народних песама наших. А гле онда! Преда мном је обичан човек . .. Обичан ! . . . Оо, не!. . . И од тога доба, Ти си ми вазда песник, Змај ... — —- — — — — — На постељи сам занесена... то јест, све је готово, па ме буди из заноса онај великан, у кога бољци својој лека потражих . . . Говори својим језиком, изговара моје име, зове ме ; чујем га, а не проговарам . . . Мој добри и нежни друг јеца; слушам га с тугом, а не тешим га —• не могу. „Мила моја Српкињо !" — изустио си ми Ти благо, српски. Српкињо! И раздрагана душа оснажи слабо тело . . . проговорих! „Боже!" — изустих и отворих око преко кога везе не беше, што је, тобоже, здраво, и погледах у очи онога што ме не зовну именом које на крштењу добих, но много милијим .. • Зовну ме именом које носи и она света ми душа, — што тада бејаше међу живима, али, вај, далеко од мене — маЈка моја; зовну ме именом, у туђини тако слатким . . . Погледах у очи Тебе, а Ти ме гледаш нежно, очински — у очима Ти се блистају сузе. „Жали ме јадну, младу а несрећну", помислих, па ми би, лакше.

Жалио си ме, јер си Србин и — човек. Као човеку Ти и хвала за све добро твоје, које ми у туђини учини! . . . Хвала! Веоград Јелгна пимиШријебић * Змајева је појезија душевна животворна храна српскому подмлатку; њом ће се српски нараштаји наслађивати. Слава му! Биоград ЈЈрхим. Ј{ићифор пучић * По пољима српске славе, Узабро си цвјетак мигш, А од тога цвјетка благог Алђели су вјенац свили. И божанско твоје чело, Где вјечити Гениј влада Окитили: Тад уз лиру Трже твоја душа млада Са небеса рајске сјени И свијетле луче сплеге У руковјет пјесме миле. И задахну жића дахом Што би вјечне магле скриле Духу српском даде лет Отвори му нови свјет. И сад твоје сједе власи У јесени позних дана Гледа ђе но исток руди Сјајна зора засијана. Брује гласи свети, мили „Анђели ти вјенац свили". Цариград Осман Ј7. ^икић * Змај ће живјети вјечним животом у срцу свога народа. Бесамртност се мора сплести око имена онога човјека, који је данас у стању да на видику цијелога Српства, не страхујући ни од каква пријекора, довикне: Половину сам вијека љубио свом душом оно што је лијепо иузвишено, пет сам деценија плодовима свога