Зора

Бр. УП.

3 0 Р А

Стр. 245

„Молим Вас, саопштите ми и најмање стварчице Вашега сјајнога пера, да прегледа Император." Тако благодарећп Бенкендорфу, Императорова пажња и повјерење претвори се у нерасположење према пјеснику. За Пушкина врата обичне цензуре бјеху затворена и он у врло непријатноме положају, морао је узнемиривати цара и с најситнијом пјесничком шалом, која не бјеше штампи намјењена него својим друговима. Овај заиста незгодни и непријатни положај кварио је Пушкину вољу за рад и ми се озбиљно чудимо ономе неисцрпноме врелу надахнућа, оној марљивости без умора. Император отвори Пушкину други пут за књижевни саобраћај с њиме, и то преко А. 0. Смирнове. Пушкин се радо п врло често овим користио, па је наиисао читав списак својих производа, које је предао цару мимо Бенкендорфа. Николај је желио, да прегледа Пуппсинове производе прије штампе не само ради милостиве пажње, којом обасипаше ђенијалног пјесника, него и из интереса и љубави према његову пјесничком раду, у коме је впдио понос п славу Русије. Николај I. био је страсан љубитељ п вјешт оцјенивач литературе и вјештине. Он је прегледао Пушкинова дјела не само као цензор, него као пјесников најближи пријатељ, чинећи врло често на рукопису са страна примједбе и поправке што се тпче садржаја и стила, и Пушкин се с тиме сасвим искрено слагао. Тако је с великом пажњом цар читао „Бориса Годунова". Пушкин се за ову трагедију дуго борио. Најпослије Николај му учини на вољу, п допусти, да је штампа без цензуре, онакву каква и јесте у рукопису, али на пишчеву одговорност. Кад је цар прочнтао „Бориса Годунова" у штампаноме примјерку, изјавио је пјеснику задовољство. Разговарајући у својој породицп о Пушкину, цар је говорио, да му се из „Бо-

риса Годунова" највише свиђа, сцена између Димитрија и Марине код чесме, сцена калуђера Пимена, и оно мјесто, кад Борис савјетује свога сина. Исто је тако радо читао цар и „Грофа Нулина", „Анџело" и „Историју Пугачеве буне". 1830. године, Пушкин се намисли женити. Цар изјави своје задовољство и поручи Пушкину, да је он сада под царском „отачаском пажњом", а касније је и сам Пушкин писао П. А. Плетневу: „Цар је са мном особито љубазан и мио." Те исте година написа Пушкин пјесму „Јунак", у славу 29. септембра, кад се цар племенито показао и дошао у Москву, гдје је у велико бјеснила колера. У тој пјесми спомиње он п Наполеона, који му се особито свиђа у оном сличном моменту, кад је у ЈаФИ посјетио болницу, пуну болесника од куге; многи ово иоричу. Идуће 1831. године, послије женндбе пјесникове, кад му је цар наредио да пстражива у архивама историјске податке о 11етру Великоме, означио му је нарочиту плату за то, о чему се Пушкин с благодарношћу одазива у писму својим друговима. 'Га жеља (историјска истраживања) би одобрена Пушкину, али му другу одбише, а то је, да издаје један политички и књижевни лист. Пушкин је био врло весео, кад је Николај наградио заслуге Н. И. Гњедића, на пише Плетњеву: „То чини част Господару, кога ја искрено волим, и за кога се особито радујем, кад поступа право и царски." 1834. године, Пушкин постаде камерјункер. И ту је била царева пажња, али ова награда бјеше непријатна Пушкину, јер га је увлачила у више обавезе и дужности у двору, а није се слагала с његовпм годинама. У тој новој дужности морао се више кретати у великоме свијету, а он је у пошљедње вријеме мрзио дворску сујету и свјетски живот. У прољеће, 1834. године, добио је Пушкин велпку новчану помоћ од цара, да штампа „Историју Пугачеве буне\