Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 249

народнога живота она се могла претворитм у моћно гранато дрво. Из тога стабла поникнуше многобројне гранчице, претворише се мало по мало у моћне гране, па се по снази и величини равњају I добру дрвету. Познајемо те све гране.То су — Гогољ, Гончаров, Тургењев, Полонски, Мајков, Фет, Толстој. Својим производи.ма Пушкин је означио путе, по којима је пошла сва остала руска литература. У њој нема тока, којега није јасно означио и забиљежио Пушкин. Садашња руска литература дијели се још у своме почетку на два дијела. Прва са особитом дубином анализе износи мане рускога друштва, друга патриотска, вјерује у снагу и моћ Русије. То су дјеца једне исте мајке: дубоке љубави према отаџбини. Кантемир и Ломоносов, Фонвизин, и Державин — главни су представници тих литература прошлога вијека. У почетку овога вијека та два правца слијевају се у Пушкину. Писац „Бородина" и „Клеветницима Русије" у исто вриЈеме и писац је „Евгенија Оњегина", и тешко нам је опредијелити, или се ђенијалност и снага Пушкинова показала боље, кад уздиже моћ и славу Русије, или кад открива ране рускога друштва. Иза Пушкина ни један више писац није заузео онога централнога положаја, као што га је заузео Пушкин. У њему су се два тдка слила, па се иза њега опет раздијелила на много ријека, рјечица и поточића. Дубока вјера у моћ и силу Русије нашла је себи заступника; изучавање руске садашњости са свима манама нашло је исто себи знамените представнике. Нико није јасније, пуније и вјештије изразио своје славенофилске осјећаје, и нико није дубоко анализовао савремени руски живот као Пушкип. Дивни су они стихови, гдје он сам себе пита: „Је ли силна Русија? — Рат, куга, буне, напор спољашњих бура; све је то њу бјеснећи тресло, а она непобједива сгоји ..."

У другој пјесми пјесникова душа пати, јер око себе види простоту и дивљаштво. Види за пропасти људске створену госпоштину, која без осјећаја и закона, не обзирући се на сузе и јаук, присваја себи без икаква права земљодјелчев труд, вријеме и сопственост... Па онда оне пророчанске ријечи: „Хоћу ли икада видјети по царевој заповјести ослобођен народ — сељака, хоће ли икада отаџбини синути дивна зора слободе и просвјете ?. .. Ако је Пушкин изучио прошлост Русије, па из тога учења изнио дубоку в Ј е РУ У њезину моћ и снагу, он је тако исто особито јасно видио њезине мане и са страсном их пажњом изучавао, па нам је оставио дивне слике унутарње празнине најобразованијих људи, као што је његов „Оњегин ..." Оњегин! Колшсо мисли и осјећаја садржи у себи то назвање за Руса! Та Оњегин — тај роман у стиховима — врело је цијеле сувремене руске белетристике, владатељка наших мисли у особи Гогоља, Гончарова, Тургењева, Достојевскога, Толстоја. Пушкин је својим Оњегином ударио темељ — камен оној згради, чијој се љепоти, човјечности, дубини анализе, висини моралности диви сав цивилизовани свијет. Достојевски говори о „великој скиталици" Пушкину, као о пророчанској појави за руску народност. Руска душа у своме скитању тражи правду: правду друштвену, правду народну, правду општечовјечанску. И то се скитање са особитом снагом показало на Пушкину. „Даљину слободнога романа, ја сам тек као кроз мађијски кристал назирао" каже Пушкин о своме „Оњегину." Али, Боже мој, како је он у ствари кроз „мађијски кристал" своје фантазије јасно видио бесконачну даљину и ширину рускога романа. Као син прошлога вијека, он је прикупио најсјајније зраке Ломоносове, Державинове, Кантемирове појезије, и од тих зрака створио чаробно свјетлило. 5