Зора

Стр. 270

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

тинао. Тада сам се обично дерао, као жедна камила на Сахари, али сам ту исту забаву идућих дана истрајно понављао, не водећи рачуна о шамарима, али задовољан, што је мојадерњава задавала страх и трепет комшилуку, а нарочито покојној стрини, која је била раг ехеПепсе нервозна баба. Лли и мрзила нас је страшно ! Озбиљно је саветовала оцу, да ту „дерлад" треба задавити, јер од њих и онако неће бити ништа, пошто ће, у најбољем случају, свршити на — вешалима. Отац се задовољавао, да нас добро извошти. Да се водила статистика, колико смо буботака и шамара извукли, свет би задивљено читао једну хорибилну цифру удараца и шамара и чудио би се, како смо у опште остали живи од батина. Оцу нисмо много пребацивали за ово, јер смо били добра деца, водили смо рачуна о његову здрављу. Он је, јадник, по цео дан седео у канцеларији, те му је требало мало кретања и гимнастике. У младости љубили смо „шпорт". Образовали смо као неко мало „Коло Јахача", у коме је било само два члана — јахача, ја и Јеврем, а само један коњ, да опростите, главом наша покојна стрина, којој би се закачили на леђа (наравно по један, јер двојицу, знали смо, не би одржала на леђима) и дотле је мамузали петама да галопира, док нас није оборила с леђа и добро - избила. Били смо и стрелци, али наравно са ладним оружјем: класичним стрелама. Лук смо правили од морске трске, а стрела је била од чамовине, наравно, добро зарезана, наоштрена, отприлике тако оштра, као поглед наше стрине. Стрељачки шпорт спојили смо са витештвом. Наше гађање било је у ствари - двобој, јер

смо једно друго гађали. Ово једоста тих шпорт, без велике дерњаве, наравно само дотле, док се оштра стрела Јевремова (он је био бољи стрелац од мене) не забоде у моје уши. Тада овај тих шпорт постаје врло гласан. Ја се дерем од страшна бола, као жедан магарац, а Јеврем ми секундира, јер је и он, истовремено, извукао лепу количину шамара од кочијаша. (Наша послуга у кући, имала је генерално пуномоћије од оца, да нас може бити, кад год што лоше учинимо). Била је у нас јака жица и склоност за гашење ватре. Заверили смо се, да ће мо, кад одрастемо, бити ватрогасци. Тај, не толико шпорт, колико племенити и хумани занат, упражњивали смо у нашој спаваћој соби. Обично смо запалили завесе и успешно и брзо их гасили тако, да су наши „злодјеји" и мучитељи (отац, стрина и кочијаш) обично долазили — на згариште. Да згариште буде у истини право згариште, хорио се на згаришту наш јаук и лелек, последица батинама. У основној школи били смо не толико примерна, колико побожна деца. Највише смо клечали у целом разреду. Па ипак нисмо из веронауке добили петицу, већ јединицу. Веће неправде није било на свету. Но ми смо се тешили и светили тиме, пгго смо у столицу учитељеву забадали чијоде, на табли цртали магареће главе и испод њих записивали његово име, а са глобусом разбијали школске прозоре. (Отац је годишње утрошио доста динара, да поплаћа штету, коју смо у школи починили). Свршили смо некако основну школу и да је отац послушао стрину, ми би се још тада тронуто растали са школским клупама. Али отац је