Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 271

хтео пошто по то, да будемо - госгтода. Ми смо пак веровалп, да ће мо бити господа, а као што знате, само вера може да ствара и зида, а скепсис свагда руши и обара .... Продужење нашег школовања, била је управо победа јаке вере над цинизмом стрининим. Са пуно вере у наше будуће госпоство, ми ступисмо у гимназију, али се на крају школске године вратисмо кући са испита, претоворени преврнутим столицама. Ви ће те разумети, да преврнуте столице значе то исто, што и лоше оцене у лепоме жаргону гимназиста. То је био страшан дан. Шамари и буботци падали су на нас као лава из Везува на рушевине Помпеја и Херкуланума. Но мени се чини, да сам ја, млађа узданица очева, више извукао, а то није било право, јер су моје оцене биле исто тако лоше као и Јевремове. И овај Факат вапијуће неправде јасно показује, да л>уди, па и они, који имаду децу, не познају појам божанствене правде. Најзад се измирисмо са судбином и проведосмо школски одмор врло весело, негујући и дал>е шпорт јахачки, стрељачки, ватрогасни и остале наше забаве, које сам горе изређао. Сем тога, ми смо се и дал>е истрајно дерали, али то смо чинили сад по лекарском савету, да би нам се уске груди рашириле и ојачале. Отац и стрина постали су од наше дерњаве у толикој мери нервозни, да су побегли у завод за лечење ладном водом. Нама је пак комшилук озбиљно и истрајно претиополицијом, тако да нас је обазриви кочијаш, да би избегао јаван скандал, једне ноћи стрпао у кола и одвезао на наш салаш. Ту је тек било погодаба за наше шпортовске прохтеве. Нарочито је Јеврем показао бравуре, када је

запалио велики стог сена, те приморао целу ватрогасну чету да дође из вароши и да гаси сено. То нам је правило особито задовол^ство, а било је и врло поучно за Јеврема, који се озбиљно спремао за стручног ватрогасца. Некако смо у Септембру положили испит из предмета, из којега смо били пали, и тако уђосмо у други разред, а на исти начин провлачили смо се из разреда у разред. Директор Гимназије, који је, буди узгред речено, личио, буди Бог с нами, на Ве За§е - оуа ћопава ђавола, гонио нас је крвнички, али то је било само из освете, јер смо му сваког лета обрали воћњак, а у јесен виноград, те је, јадник, морао да плаћа пудара. То га је јако пекло, јер је био чувена тврдица и у пуној мери заслуживао надимак Стипсе Стипсића. Но највише се љутио, кад смо му нмпровизирали једну зимњу авантуру. Морао је хитним послом да путује у престоницу, па се послужио нашим колима до станице, која је доста удаљена од вароши. Ми смо око точкова извршили тако веште „мариФете", да су точкови на пола пута испали, а он је стајао „као луд човек у снегу", док кочијаш није наместио точкове. На све је било касно, воз је отишао, а директор одоцнио од пута. Но поред све његове мржње, која је потицала из гореобјашњених мотива за освету, ми се догурасмо до петог разреда, јер су нас остали проФесори заштићавали, тврдећи да смо „женијална деца", па ће мо се поправити Но на испиту у истом разреду претрпесмо већи слом, но што је био слом Француза на Седану, описан тако дирљиво и живо у Золином „Ба Беђас1е". Нека нам опрости Зола, кога смо ми још тада