Зора

Стр. 272

3 О Р А

Бр. VIII.—IX.

поштовали, читајући, управо гутајући у сласт његову „Нану" (наравно у српском преводу); — али наш је слом доиста већи и савршенији, но онај седански. Ми смо, на име, преврнули скоро све столице на испиту, или другим речима пали смо из свих предмета у петом разреду. Од даљег школовања, ма да смо били „женијална деца", није могло бити ни спомена. Отац је пао у меланхолију, стрина је задовољно трљала дланове, весела што се њено пророштво испунило, а ми, млади Фаталисти }жерени сад, да вера сваки пут не ствара, не зида и не побеђује стринин цинизам, одрекосмо се госпоства, тешећи се на свој начин. Јеврем је очајном оцу цитирао овај арапски аФоризам : „Седам мудраца расправљали су у седам дебелих књига о теми, зашто је тежа цркнута риба од живе рибе? Када су своје књиге написали, онда им је осми мудрац доказао, да цркнута риба није ни у колико, па ни за драм, тежа од живе рибе". — Претпоставимо оче, — додао је Јеврем, — да сам, рецимо, је та цркнута арапска риба, а моји другови, који су положили испите, да су живе арапске рибе. Арапска мудрост, као што видите, утврдила је Факат, да цркнута риба није тежа, па, богме, ни лакша од живе рибе. Према томе, ја нити сам тежи, а још мање интелектуално лакти од њих. То значи, да ћу ја, и без даљег школовања и образовања, моћи исто тако добро послужити своме народу, рецимо, као ватрогасац. Оца је већ био облио ладан зној, кад сам ја дошао на ред са својим духовитим соФизмима. .— Оче, ко зна зашто је све добро, што сам ја на испиту данас преврнуо толике

столице?! Анђел Јесрада није бадава казао Волтерову Задииу, да на свету нема злога, које не би имало и своју добру страну. Па тако исто треба и ми да схватимо овај данашњи удар. Наша гимназија Фабриковала је толику господу, да наша штампа има пуно право, кад непрестано кука, да „Овај камен земље Србије, „Што претећ' небу, дере кроз облак стење под притиском господског и чиновничког пролетаријата. Са тим предрасудама о господству треба кидати ! Сваком родољубивом Србину, оче, треба да је лозинка: „ Доле са класичнил ?.илназијама и свил заводилш, који фабрикују господу, или „ладолеже" као што их назива наш Андраш, кочијаш! — Да, оче, ја нећу да будем господин, ја оћу да помогнем нашој пољској привреди. Зар не видите, оче, да су нам планине голе, не пошумљене, да нам сточарство опада, да су медведи у шумама све ређи, а ловци све тужнији. Осећам се толико јак, да припомогнем, колико могу, да се то зло спречи. Оче, ја сам решен, да будем — гиулгар. И тако бист. Ја одах у шумаре, а Јеврем оде у Цариград код Сечењипаше, да се спрема за проФесионијалног ватрогасца. Наше жеље из детињства испунише се, ми наш позив у животу спојисмо са шпортом и витештвом. * * * Господине Уредниче, Ви сте извесно отворили четворе очи и „запањени" питате: „па зашто је овај човек све ово мени написао, и шта се тиче његово детинство мојих читалаца? Да вам кажем зашто? Ево моје исповести: Некад у моме детињству веровао сам, да је сваки