Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 281

пуно вере и поуздања; часак затим је био загшетен и немоћан; на крају потпуно збуњен и уморен. То му се десило први пут и зато му је теже поднети. — Лежао је у својој немоћи и хтео да лије сузе беса, па није могао; хтео је да чупа косу, па није могао; хтео је да пита друге, ал' они не разуму; хтео је сам да се извије из тог густог ткања и покида ту гадну мрежу у коју је упао, па опет није могао. Ни једног потеза тог питања не може из памети да избрише; ниједне малемисли не може да одагна. Никако! Увек једно те једно . . . Читао је књигу па је то видео тамо написано; свирао је у вијолу, па је у звуку чуо то; легао је да спава, па је снивао то. Банио је књигу, треснуо вијолу, ђипио из сна. А оно је опет ту. И увек он немоћан. — Како немоћан?! — Не мањка њему ни мозга ни логике, ни гомиле Факата; све је то јасно и одређено. Али он бежи од закључка, — и у томе лежи сва његова немоћ. Он је кукавица, он је кратковид, он је варалица; он изведе други закл>учак. А мисли о оном што га је требао извести. Теши се варком и побија истину турајући је од себе и не могући је отурити. -— Није истина да он нијс извео прави закључак, његову будућност, из гомиле Факата, његове прошлости. Он није хтео да се на њега обазире. Био је уверен да треба; али учинио није. Борба га и трзање изнурава. Питају га: шта му је и брину се за њега, а он се смеје и лаже. Дођу му мисли на славу коју треба да стекне, он почне пун одушевљења, али неш го дође и каже стани! Одмах зна шта је и смеје се и лаже. Седи у врту гледа симФоније у бојама; ваздух је благ а наоколо све тихо; почне осећај лепоте да се

таласа и да расти. А опет дође оно и каже: не будали! Одмах зна шта је и смеје се и лаже. — Немоћ! Ено га сад седи наслонивши се на лакат и осећа на длану усијано чело . . . Младости моја, као што се у причама и романима зовеш, екстракт живота и један век уједно; башто мала на којој је никло безброј шарени, безбојни, отровни, лепи биљака; гробље са бусењем на којима стрше поломљене даске малих крстова; шумни поточе што си дерао кроз стење покривене маховином грла и што си се пенушао као шампањско вино; трула баро са крекетом жаба; вечита тајно моја! Носио сам те сахрањену у дну душе и мислио да ће време избрисати оштре боје и срушити грађу, па ће струлити и пропасти све а ни трага неће остати. Мислио сам да могу нов створ на твоје место отпочети градити и упропашћен застао сам кад сам погледао у моју унутрашњост. Цела, целцата, стајала си ти слико што сам те ја и други људи нарушили и изгрбали; стајала си пуна немог садржаја и значења. Брзо сам превукао преко тебе завесу утехе, али је та већ трула и разлијана. Ништ' није помогло. Суђено је да то морам још гледати; нешто ме силом држи пред тобом и гони ме да те разматрам. Башто, гробље . . . Кад је Јосиф био мали дечко причала му је једна стара жена о витезима што ваде срца цурама и о вешцима што сисају сису човекову. На би му се машта узбунила, и кад би у дубоку ноћ лежао у постел-и на једаред би цикнуо; пред очи су искакале страховите слике и у часу нестајале; целу ноћ није могао уснити ; па би непрестано будио оца и питао га: колико је сахати, кад ће сванути. — Сад је требао да сс