Зора

Стр. 282

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

интезивно замисли о тој слици у његовој унутрашњости, и испало му је за руком; слике су се исто онако ређале као кад је поред оца спавао у постељи. Зачуђен посматрао је то све живо и јасно, и познао је. Слике су стајале у свези, позориште је трајало дуго; нашли су га у јутру, кад се сунце потпуно испело на небо, за његовим столом занетог и почели га будити, али нису могли да га пробуде. И дуго, дуго су га будили и једва је дошао себи из тога сна; осећао се испребијан од удараца какве дуге гвоздене мотке, што му је поломила целе груди и згњечила плућа и срце; па је понова пао у оживљавући сан. Он је волио то његово, једино његово и ничије више; уживао је разгледајући и ситнице и потанкости, и целину и значење; са слашћу се предавао томе испитивању, као гурмен на лепа јела што се спрема са очекивањем, сигурним очекивањем, познати посљедица. — Учини му се на једаред да то позориште нема последњег чина. Па! . . Ако је у истину ово баш последњи чин?! Тако му то није ништа као да се десетог тиче. На једаред се у њему помешала хладнокрвност, јунаштво, озбиљност и ФилосоФија. — ГТочео је да пише, па не иде више у шетњу пуну глупих познаника и дивљи кестенова са зрелим плодом. А у јавне локале ићи срамота га је. Просто га је срамота што се њега не стиде. А у вече чита; сад баш Аночку Достојевскову и мисли: тај роман није свршен, али нас писац дивно вуче за нос, па онда ЈеФимов! . . 0 њему је дуже мислио; али је тако скривао мисли да их нисам могао сазнати ... Јосиф се променуо, и његов се отац врло варао кад је казао: „ах

знам ја то, то ће већ проћи!"; јер ма да је његов отац био иначе паметан човек он прво није знао каква је то промена . . . дакле верујући у лаж се варао. Јер та промена није била налик на наступе меланхолије што посећују младе и приемчиве душе; а није ни била налик плеви шго се завитлала кад је Јосиф написао у дневник: данас сам навршио двадесет година! — Почевши одавна расла је она лагано, јер су је прилике гушиле. Сад се је све тако стекло да је постала видном; али само за друге, јер Јосиф није имао каде да себе посматра; подавши се утисцима био је од њих и удешаван; они су до сад били с поља; нису били трајни, али су се мењали; у мозгу Јосифовом се почело нешто да скупља; па кад се накупило а то је доста дуго трајало — онда је Јосиф осетио на једаред утисак изнутра! Али како је тај утисак био, како је снажан био, како га је обуватио, како је постао живим! . . Један му због тога каже: да је болестан, а други: да је то сувишак пнтелигенције; а то је било најсмешније. Сам се Јосиф после тог смејао и рекао: „Кибици, вечити кибици, вечити кибици, што уму само да гледе како други игра и губи и добија!" Скоро да је то била нека хазардна игра. Јосиф се играо са својим мозгом; и видео је одмах у почетку престиже његове; силом је угушивао осећај последњег очајања, што га је силно ломио кад је гледао где меће све своје на једну карту и ту карту губи . . . Знао је колико је така игра опасна и усуђивао се и усудио се да даље игра; и то тако страсно као карташ Достојевсков. Да богме да је била дрскост забости нос у тајну: има л'смисла живети ?,