Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 283

какав ће живот бити?; то је био безобразлук. Јосиф је у опће био безобразан, али је сада постао суперлативом; живи око њега бескрај и безброј људи, исти тако као и он; и сви ти лепо ћуте, не плећу се у таке ствари, теше се, надају се. А он се нашао, — онаки балавац! да буде сумњалица, испитивач, Хамлет неки са магарећом стрпљивошћу. — Најглавније је да је био без страха; ишао је крају и хтео да дође до краја, просто: хтео је . . Са коликом марљивошћу, ревњошћу, љубопитством подавао се он испитивању своје младости! Толиком каква је непоњегна за таког младића. Са коликом издржљивошћу, тврдоглавством, енергијом, са коликом бистрином гледања и безобзирношћу упуштао се он у преживео живот свој! Нигде застајо, нигде одмануо руком, нигде изоставио, или скренуо, или слагао ! Редом, све, без прекида, јасно, ситно и крупно, . . . све је купио. А то су била Фекта . . . Чинило му се да ради за другог, — а радити за другог и за бадава волио је и био је савестан. Чинило му се да то што он ради доноси користи, сваком око њега, — можда је уображавао, — али је радио са заносом. Чинило му се да то треба брзо, без оклевања и без одуговлачења радити; па се напрезао из дна душе. И то је било чудоједно! Промена на ЈосиФу тако је постала видном да је његов отац једно јутро узвикнуо: „Та овом детету мора шта да Фали!" — И тад се није преварио. Јосиф је био збиља болестан; душевне грознице су га мучиле и почеле му пити преостале сокове младићског живота; страшније него телесне, са вечитом језом. Опет то дете није имало када да себе гледа;

па и да му је ко рекао да одустане зар би он хтео послушати?! . . Један Фантом без могућности тумачења! Али се то променуло; ево како: после обеда је Јосиф једва чекао да отац устане да може и он отићи; јер му је било мучно од запиткивања и говорења. Пође лавоару да опере руке и на једаред осети нешто у сред груди што никад није осетио: осећај слабости, ужасне немоћи, ужасна страха, који у милијонитом делу секунда ужасно нарасте. Он мораде да падне; и падне на лавоар пошто му се поче мутити свест. Лепи се порцелан распршта а чело Јосифово облије бледо румена крв и почне капати на под и сијати се у зраки сунчевој, што је вирнула у собу . . . После четврт сата се освестио и видео да лежи у постељи, и чудио се тишини око њега; понда примети матер и оца поред постеље и лечника, сви га гледе . . . Одкуд да сам тако слаб, питао се Јосиф , и шта ми је то тако тешко на глави ? . .. Лечник га нрихвати за руку и Јосиф осети како му се рука диже; у некој висини застане; потраје доста дуго; и спусти се полако . . Како ови тихо говоре! баш ништа не чујем! . . Мислио је тромо даље и почео се опет губити у раскиданим сновима и несвестици. После два сахата тргне се и покрене, на своје изненађење, сам своју руку и подигне се на пола; па збаци са себе покривач и потегне и ноге на поље. Али појурише на њега мати, отац и лечник, са лицима на којима се сликаше неограничен страх; угураше га у постељу и покрише, све вичући и молећи га да буде миран и да спава и да то тако треба. —