Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 289

Панта лако уздахну а очи му се почеле сјати као да их је суза влажила. . . Али на мах ђипи и гневно пљуну. — Ето и то је баш глупо. То је баш моја највећа глупост .. . Баш сам свиња! . . . Сећам се . . . сећам... Добро те сам зауздао ону животињу у себи . . . Јадно дете! . .. Развијена, лепа, млада, здрава . . . на то распуснику пало у очи . . . Баш сам свиња!... Глупо, глупо, глупо . . . Он се понова поче мељати, али ударајући главом о зид, као да је тиме хтео да учини крај свему мозгању. Напољу је био дан. Сунце, мајско сунце сјало је умиљато, а птичице у ваздуху, почињале своју бескрајну песму . . . — Сад се -дошло до краја, до зида. Даље се не може, кроз зид се не може . . . Дабоме да бих главу разбио о зид, али не бих могао кроза њ проћи .. . Зар то није глупо, кад се не може тај зид уклонити, одгодити крај ?. .. Хм, хм . . . Пријатељи, гдје су ти пријатељи ?. . . Хм, хм . . . Мика? Да, он ми је пријатељ, он ме воли. До душе долази кад му што треба, не враћа, али ме бар воли. У осталом сви су такви ... то је оно глупо, што у свакој ствари постоји, то глупо, то је језгра целога живота .. . А она, данас није?... Шта ће она после мене ?... Ту се опет замисли, очи му се засјаше и неколике капи падоше на његову смежурату руку, али је он одмах убриса, као да се бојао тих суза. — Бог, ето Бог је ту. Он, он води о свачему рачуна, о крину, о птици .. .

Неки грч му стеже вилице и он је тако за час стајао отворених уста, али се одмах, по том, диже, шкрипну зубима, подиже песнице у вис и пљусну, као да је тиме хтео да каже како се свега грозно гнуша... Дакле свршено је. Дошаоје крај. Даље се не може. Уверио се, сад кад је морално и материјално пропао, да му је живот био глуп, без сврхе, без циља. А при свем том, њега је луда судбина непрестано вукла за нос и терала шегу с њиме, па се час и понизио, понизио до крајности, он, који је мислио, да ће новац вечно трајати, он, који је, у неку руку, био поношљив и надувен као какав глупи средновековни племић!.. . Па шта да ради? Да прода и последну свар, отрцану ствар из свога собичка? Па зашто то да учини? Да намучи стомак? Па хоће ли га онда тај стомак, рад кога он жртвује и последну мрву поноса, оставити на миру ? Неће. Он увек иште, увек, увек. Нашто онда одгађати тај неминован крај ? Зар то одгађење не би било глупо, као што је био глуп и цео његов живот?... Он се иронички и грчевито поче смејати и одлучним кораком дође до стола. Нагло отвори Фијоку и извади револвер из ње. Рука му је, до душе, мало дрхтала, али се он непрестано смејао, као да је унутрашњем болу хтео да пркоси. Још једном баци поглед на природу, која се тек пробудила, за тим на небо, насмеја се заједљиво и метну цев у уста. Револвер груну и он се прући по поду. Поново му, електричном брзином, задрхта цео глупи живот, док му тане није разнело лобању...