Зора

Стр. 290

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

ЕНА БУДУЋНОСТИ - Јелица Беловкћ-Бернадзиковска —

:г ожда се ниЈе ни у коме виЈеку људске повијести толико писало

Д^и расправљало о женама, као у сувременом, а ипак је то питање све једнако питање будућности. Једно се мишљење крши о друго, једно начело обара друго, једна предрасуда обара другу, нова мода подсмијева се старој, а из свег тог крпежа и метежа не може да никне ремек-идеја, којој би се покоравали сви народи, која би нетрагом уништила све остале. Треба да се роди какав силни геније, који би својим судом импоновао и разрушио сав тај Вавилон неудовољених циљева у погледу васпитања и задаће женике, па да јој сагради нови, практичнији и идејалнији пиједестал, на коме би се свидјела цпјеломе човјечанству преображеним ликом својпм. Али да! људи сие могу, што год само усхтију, ако не усхтију пише него што могу! Ни на ког се не може свалити кривња ради прилика, у које је доспио, а ове су често неумољиве. Оне деФормпрају човјека и физично и морално, а ми им се подајемо и преко срца. А како да то не чпни жена: „слаби пол"?! Зар се још чудите ?! Свака се ствар на свијету може извртати и на добро и на зло, свака се може обрћати на своје лице и наличје, али ваљда нема предмета, о коме се тако разнолико суди, који се толиким разноврсним приликама приудешава и прилагођује, као тај по природи својој иначе слаби створ : жена. Она је канда средиште превргљиве моде, која сама по себи заступа најпотпунији појам контрадикције ; она је стјециште циљева који се највећма сукобљавају и захтјева данашње екстраваганте ере. Шта ли јој приправља будућност?! . . . . Ко зна? .... Неки хоће, да виде у идејалу жене

мпрну, скромну овчицу, која без јецања полази на клање, мирну, тиху голубипу, која се преплаши и најмањег противљења; а не мисле, да је живот битка, у којој жене пречесто судјелују у првим редовима. Романи и новеле пређашњих година пуни су овакових слика, а то се чита, то се гута! Особито у њемачкоЈ' литератури! Сјетите се само на једну Марлит, па Хајнбург, па Софију Шварц! Хвала Богу наше списатељице у белетристици нијесу никад тако страшно сентименталне и мекане, да се бојим расплинуће се сваки час у фину маглу .... Ако Ј 'е не оспособимо већ од најраније младости за најглавније оружје, како ће да се брани ? Ако јој не очеличимо карактер и не ојуначимо вољу, како ће да истраје, остане ли сама без мужеве заштите? 0 свакако: самосталностдоликује жени кано и мушкарцу, јер ће је она једина очувати од опасне странпутице, која води у пропаст. Без ње јој нема ни физичног, а још мање моралног опстанка у то наше немирно доба . . . Права ће се голубиња нарав њезина уза то очитовати у томе, што ће значајно јака жена до потребе бити брпжном, јуначком и поузданом тјешитељком слабом другу своме, јер ће умјети да њежном ручицом дирне управо оне струне срца његовог, које су најприличније, да успоставе помућену хармонију малаксале му душе. Мужевима отворен је чигав свијет, да послују, настоје, уживају. Један мали дио срца њихова припада друштву, један славољубљу, један добрим пријатељима, један милој домовини и не може се заиста од њих захтијевати, да буде читава душа њихова само својина саме дружице жене! Али она неискусна, неувпђавна, скромна голубица и за то често