Зора

Стр. 292

3 0 Р А

Бр. УШ.-1Х.

носе", од јутра до мрака по вас дан ти виче, праска, псује, кара". Ах како би лијепо било, да не морамо све то слушати ! Муж за то погдјекада радије вечера у гостионици, гдје је јело макар и мало преслано или неслано, и гдје је под пун прашине, а тад је мизерија готова! Што асни вриједној кућаници, ако јој се све сјајн у кући, кад јој у души нема њежнога мириса и даха „с1ег есћ1;еп УеЉНсћке^" кад није кадра да унесе ни један цигли топпи сунчани трачак задовољства у пречисту своју собицу?! У црноме мраку неспокојства ишчезава моћ њених врлина, а она постаје од анђела љубави немилим кућним „Плагегеистом ! а Какав је посве другојачији живот уз жену наображена ума и срца, а које је шири хоризонтодтијесног простора, што га запрема њена кућа и авлија, коју пословање њенога мужа не занима, само у толико, у колико јој хљеб носи и кућу, која се занима и за велика питања људског рода, и за јавне прилике отаџбине, а особито за душевни живот свога народа. То вам је права свећеница своје породице, у којој гоји све, штоје добро и лијепо, а дјеца у такој породици од прве младости добивају најљепшу и најтрајнију спрему за свој будући позив, и као чланови људског друштва уопће, и као синови своје отаџбине. Казали су велики људи, да у сваком женском срцу, па и у најпримитивнијем, има нека страна, која заноси на поезију, која се отима свакидашњости. То је она, женским нарочито прирођена аперсепција уза све, што је прикладно и лијепо, а

врело је тој поезији : вјера у Бога и љубав за постигнућем савршенства, сваке љепоте. То је она љубав, која жену осваја без помисли на икакву корист и себичност, заслађена потајом, јер угађаш и свому срцу тиме, што тјешиш друга срца свога. Жена, у које је до потпуне свијести разбуђена и развијена овака љубав, вазда има пред очима, зашто живи и ради, па се за то прегнутљиво и весело подвргава свакој и нај гежој дужности, коју јој налаже старање за свога војна и своју дјецу, или мимо то какво, од саме ње одабрано звање, па јој и најтеже прегарање не поремети у души мир и задовољство. Да ме ко криво не схвати: никоји посао, што га потреба собом доноси, или је другоме за корист, или каквој вишој сврси служи, није на срамоту никојој жени, а насупрот дичи је и краси спретност и вјештина у сваком послу. Тек само жена онакога срца и онаке ћуди, како је по горњем замислисмо, и каква би требала дајеу сваке жене, свршава сваки посао радосно, никад није зловољна ни срдита, вазда је стрпељива и блага, па тим и друге бодри око себе; сву кућу опчини неком поезијом, па како у ње душа вазда пјева, тако се и око ње вазда ори весела ПЈесма. Само таква жена осјећа у свакој прилици, да има нешта блаженије и љепше на свијету од таште сласти и празна уживања јер њој помисао на вјечите идејале заноси душу и молитва срцем разлијева ону највишу благодат, шго се зове поокртвовносг и спети покој душе!