Зора

Бр VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 293

А ГРОБУ

ФРАНЋЕСКА П — Шоние СагЛисс! —

ЕТРАРКЕ

жило је то у години 1353., када I/

г Франћеско Петрарка пошљедњи пут ^побјеже из Авињона и римског двора

без опроштаја са папом Иноћенј тијем VI. који га држаше за врача ; и кад опет са висина Манђиневре запази големи простор ломбардске равнице, која се, испресијецана поноситим ријекама а начичкана градовима и селима, зеленила у прољетњем сјаЈу, а по њеним се ливадама љупко осмјејкивало мајско сунце. Раздрагани пјесник рашири р.уке прама отаџбини а из груди му се извише веома топле ријечи у њезину славу. Бјеше то излив пјесничког патриотизма а из груди такова ијесника, који се потпуним правом може назвати обновитељем и гојптељем оних умјетностп, које Игалију у ренесанси учинише учитељицом свијета. Он излази из суморних и ледених тмина средњевјековних и са лиснатог брежуљка посматра доба обнављања, а лагани повјетарац нових времена игра му се око лица, орошена сузама љубави и ентузиазма за отаџбину, за пронађене умјетности, за славу старине, коју гледа, гдје се шири у будућности; његова слатка, славна и света Италија простире се величајно око њсга; 1е 1ас4иа аћ а11о ЦаНат уИео 1'гоп(1еп11 со11ае ОаБегтао, Хи1н1а роз! 1ег§-ит гешапеп!: ГегН ога вегепиз 8р1п1и§, е4 МагкНв азвиг^епз тоШгаз аег ЕхС1р14. АјЈпобСо раћЧат ^аиДенвцие 8а1и4о: 8а1уе ри1сћга рагепз, 1еггагит ^1опа 8а1ге! . . . Пунаних пет вјекова прохујало је од смрти пјесникове, па док се сва Италија, испуњена захвалношћу и поштовањем, сакупља око његова гроба, да учини помен једноме од својих народних патријараха, дотле се сви образовани народи европски

хватаЈу у исто коло, да почасте успомену оца ренесансе и пјесника .... II. Као пјесник талијански Петрарка, ако се и удаљује од класичних старина, које ипак сусрећемо у свим његовим осталим дјелима, опет се не удаљује мање ни од средњег вијека. Са својим лирским претечама Провансе и Италије има у аргументу заједничке неке згоде и погдјекоје форме; у осталом његова поезија није пјесма витешког склопа једног Вентадура или Данијела, нити је сколастичка пјесма или народна балада једног Кавалкантија, па није ни мистична или алегорична пјесма Алигијерова. Овај младић, који лута по пољима осамљен и замишљен, избјегавајући трагове људске и, попут омирског Белерофонта, кидајући своје рођено срце, не пристаје ни из далека у феудалне дворнице ни трубадурске забаве; шта више, рекао бих, да наличи нешто мало Вертеру. Изашао је за раиа из елегантних и строгих али одвећ затворених ложа школе у Болоњи и Фиоренци па изгледа да исказује заметак Аролдова неспокојства. Овај човјек, који је обиграо унакрст Француску, Белгију, Г ерманију, британски Оцеан, шпањолске обале и све градове Италије, стаде да пише један латински спјев у Валкјузи а наставља га у Селвапјану, започиње једну пјесму у некој тврђавици у римској равницн а довршује је на висовима ирландским, бере, као горско цвијеће, сонете крај арденских букава и мили му се, да их разаспе, као ружино лишће, по пловним ријекама Рајни, Паду, Рону и Дуранцу. Овај пјесник, који у нади за славом и љубави, у цвијећу младости замијени једног лијепог дана бучан живот