Зора

Стр. 294

3 0 Р А

Бр. VIII.— IX.

у Авињону са неугодном самоћом у Валкјузи, који постаде пустињаком, да лакше може испитивати све потанкости свога болесног срца и жалосном насладом пратити у вјечито промјењљпвом огледалу прироле страшила своје љубави и меланхолије; овај пјесник, вељу, није никакав црквени пустињак, али има неке далеке сличности са Оберманом и Ренатом. Не треба се доиста даље залијетати у овакве компарације, које нмјесам ја први поставио; довољно је само нагласпти, да је ГТетрарка био први онај, који је осјетио и урадпо оно, што стари пјесници неурадише, оно, што Хришћансгво не допушташе иначе, већ у смислу аскетичне мортификације, који је, бива, осјетио, да свака душа којега било индивидуа може имати своју историју баш као и људско друштво, да се у сваком часу живота може развити појема, да каква год, и малена згода, ако она има дуга одјека у човјекову срцу, може га имати и у лирици: хоћемо да кажемо, да је Нетрарка био први онај, који је естетички раскрио копрену са своје савјести, испитао је и анализовао; тако радећи скрену пажњу на право и дубоко значење своје елегије, које је: размирица између коначног човјека и бесконачних његових тежња, између онога, што се може осјетити, и идеалног, између човјечјег и божанског, поганског и хришћанског. Али Петрарка није клонуо, већ стаде, да племенито избавља оно, што је човјечанско, из веза теолошких, у које га бјеше оковао средњи вијек, и он га подиже, окријепи и опорави од оне утопије божанског, у коју га је мистичност одгурнула била. Прије њега, изузмимо нацијоналну и социјалну епопеју,умјетност стајаше између двије границе, или боље, између двије провалије: светости и гријеха, аскетичне бесвјестице и сурове материјалности; у средини, као незгодан и опасан мост, стајаше или ритерски или сколастички компромис између те двије

нротивности. Петрарка увидје, да природа није осуђена, да није одурно оно, што се човјечански зачимље у грудима човјековим, да је лијепо свакако добро, да живот има свој идеал, да се душа оплемењује сама од себе идеалишући саму себе; и уздигнувши се над увјерењима и компромисима, подиже, као свећеник нафору, своје срце хришћанскоме Богу и узвикну: Оче, благослови! У његовој поезији остаје за навпјек религијска дрхтавица и размирица давајући јој неку грацијозност. сјету и истину, али је есенција пјесме та: с једне стране пјесник оплемењујући мало по мало своју страст идеалпше оно, што се може осјетити, а показује оно, што је човјечанско; с друге стране опет, не кажем, да понизује, али свакако приближује к нама оно, што је божанско, ставља га на страну наших осјећаја, те га хуманизује. Такав бијаше естетички процес ренесансе у Италији, којега је Петрарка покренуо; реФорма га прекину и размирица започе јогп жешће и очајније; одатле Вергер и Ренат, поезија Бајронова и Леопардијева. Петрарка, и по духу и по мисли сав Талијанац, стоји у средини између Виргпла и РаФаела. Ни сами Рафаело не би боље насликао идеалнп преображај људски, него што је то урадио Петрарка у лицу своје Лауре. Послије трубадурских жена, које имају много боје у лицу, али правога лица немају; послије теолошке Беатриће, код које нема ни боје ни лица, Лаура сјаји и креће се у пјеванији много боље него иједна богиња на столу Ђотову. Њезине плаве власи лелујају се за априлских вјетрова у цвијећу а под дебелим храстовима; ви их гледате и осјећате, како их потреса миље музике, што се вије кроз сонете. Кад она скрене очи на страну у строФама, које се лако прелијевају у тихи тек вокала, па кад хоће, да попрати и обиљежп тај свој покрет, рекао бих, да још гори онај свети огањ,