Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 I' А

Стр. 301

гијом, орном, да укроти и ослаби персоналност, уздиже у пуноћи своје слободе и у лаком ширењу њезину осјећа срећу и достојанство! У томе оплемењивању и обожавању човјечанског Петрарка, пјесник Лауре, подудара се са Петрарком, писцем латинским и филозофом.

. . . .Ренесанса је оглашена, али Петрарка, грађанин, ишчекује жељно што скорију њезину манифестацију у што пријатнијој Форми у Италији, слободној, умиреној, ујецињеној . . .? У Бечу, новемора 1896. По талијанском 1Пн. Ј. Герун

Е С Н И К — Хајнзе* —

АВ1 | есн ик мора бити велики, од^личан човек, далеког и оштЦброг ума, снажног осећања и ; „ с веома живахне маште, али кад то има, може више учинити него какав краљ или господар над тисућама људи. Камо човека, који онако као он познаје најтајније путеве најунутарњијега седишта душина ? Под каквим обичајем неувлачи се овај Протеј** у колевку људскс воље ? Ко свемоћно завлађује људским срцима? Ко држи у тако чврстој руци узде, којима страсти подстрекава и задржава? Учитељ и добротвор својега народа, он постаје то свима народима, свима деловима света, свима вековима. У његовој су руци терезије правде и венац за заслуге; пред њим појављује се као велико само што је доиста велико; мало у сјају великога ишчезава као плева; он, ученик и љубимац Астрејин*** право мери врлину и велико дело, и процењује према вечној истини. Само досгојне главе увенчава, гран-

чицом, коЈа никад не вене, п васкршава после тисућа година опевано дело у одушевљеном потомку. Све врлине друш гвенога живота, све грације наравственога друштва стављају се у покрет на негове звуке и оживљавају слушаоце. Његовом песмом утанчавају се осећаји, прене дремљиво осећање и успева сваки цвет питомог човечанства. Слатким милогласјем звука, који се заједно складају, налази оно што је племенито отворен улаз у срце, а истина у светлим, милим сликама обасјава душу као пролетње сунце. Превео У Београду Момчнло Иваннћ

** Протеј, бог морски, син Нептунов или. Океанов и Тетисин, чуваше стадо свога оца. Он знађаше будућност, али је откриваше само силом и прерушаваше се у разна обличја, л.а би умакао онима, који га салегаху питањима. У овој басни огледала се Природа, коју треба нагнати, да би јој се отргла тајна. *** Астреја, богиња Правде, жнвљаше на земљи у златно доба; али људски греси у доба мједи и железа нагнаше је да бежи, и попе се на небо, где чини знак Девојке. Неки митолози држе да јој је мати Темис, са којом је други мешају.

* Вил. I. Ј. Хајнзе немачки књижевник, рођен 1749. у Лангвизену (Шварцен-Вургу Сондерхаузену) умро 1803., као несник разаио се под утицајем Виландове поезије, радио је заједно са Јакобијем на новинама Ирису, походио Италију 1780.—1783., а за тим постаде библиотекаром у Мајнсу. Од љега с^' поста.чи Епиг-ралш, превод Петрона, Ландион или Елеузијске Тарне (1773.), Ардингело (1787.), роман, чиј се стпл одликује чудесном енергијом и сјајним колоритом, алн коме се приговара и сувише велика песннчка слобода; Хилдегард из Хоснтала (1795.); Анастасије или писма из Пталије и Претиска, објављена у Цириху 1808.