Зора

Стр. 302

3 0 Р А

Бр. VIII.-IX.

УсКРШЊЕ УСПОМЕНЕ ИЗ СрБИЈЕ

ЛШсг! Ма1е1 —

_д р ушао сам више пута да вриЈеди 4!« 3 видјети манастир Манасију и његова утврђења у Моравској долини, ако се хоће да правилно појми значај и да оцијени моћ — а у неколико просвијећеност средњевјековног -српског царства — прије косовске пропасги и навале Турака. Ја сам желио да видим ма какав споменик из историјске прошлости ове земље, гдје је осим неколико градова све обновљено. Турци су били унишгили све што је носило • на себи српски карактер, а Срби су утрли све прагове заостале од Турака. Оскврњивали су грозно и рушили цркве п џамије, разваљивали су биоградска утврђења, од чега није остао поштеђен ни двор принца Евгенија. * * * Спремам се баш на Велику Суботу да путујем за Манасију. Био сам већ дошао на биоградску жељезничку станицу, одакле воз полази око девет часова прије подне за унутрашњост. На неколико минута пред полазак учини ми се да видим пред собом париску станицу у мањој размјери у очи Ускрса. Свуда видим српске натписе упоредо са француским, па оне распореде вожње на оба језика штампане, а маса ми се чини слична потпуно париској:ђаци на школском одмору, војници с торбицом на леђима у одсуству, официри, сељаци, трговци . . . сви у неком послу хитају својим кућама. Како сам задовољно иосматрао многе чакшире сукнене, суро гуњче гајтаном везено, фес или шубара затурени на потнљак — то је моме оку веома годило, кад види само шаренило п новине. ЈБуди се разговарају као да сј ' стари познаници, једно другом кажу „брате", а не, као ми, „господине". Ну истина је још да ове људе гуши и мрска политика и да их не оставља ни

онда кад се при поласку воза са својим прпјагељима растају. Воз јури, а људи непрестано прелазе из једних кола у лруга, шетају се из једног одјељења у друго, па пуше неки дуван мек као за даме. Неколико њих стоје поред врата и жагоре — један завија цигару, други опет уврће кајшић од ножа, који виси скоро до кољена .... Посматрач се не плаши ни мало њиховог ножа, јер зна да се они њиме само служе при једењу. Тако исто не задају човјеку страх ни толики пнштољи, што су их за појас задјели, као ни оне пушке полегле по полицама озго. Лако је појмити да су им то још нове и омиљене играчке, кад се зна да су за четири стољећа под Турцима могли имати само ножа код себе, а послије ослобођења су били приморани бдити над оружјем пола вијека. Тек само спазим како се некоме од њпх поглед зажари из пакости или жестпне, продерс се мало набусито, па одмах за тим окрене 5' смијех — то је весео и шалшв народ. ЈБуди су им радознали као и жене и дјеца. Брзо се спријатељују и лако се повјеравају један другом — било свјесно или по нагону, што зависи од тога којег су доба старости, али све то они чине увијек са неким предрачуном. Ма да се човјеку чине добродушнп и немарни, опет би се могао посумњати по некад у њихову вјеру. Мој сапутник с лијеве стране није знао, увјерен сам, латински језик, али му је у души било да чешће узвикне: Со гЦ Аез ! Двадесег минута смо већ један поред другог, али он још не зна циљ мога путовања, мој живот и политичко мишљење моје. Још чим је сјео до мене, рекао ми је да ће кроз три до три и по