Зора

Стр. 304

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

су за земље, где се пупољак једног дана појави и већ исте благе ноћи развије. Око се наслађава овом бујном природом, оном игром хладовине са свјетлошћу, што све долази од свјежег и блиставог- зрака сунчевог. Поред тако величанствене природе, ипак се у њој човјек осјећа сјетан, као оно кад при вечерњем сутону посматра како се ноћне магле јављају. — Нигдје у пољу не видиш живе душе ни тежака ни пастирског стада, само тек гавранови и вране прну тромим летом заплашени од пролаза воза. Не осјећа се чак ни дах човјечји у близини, па бар да се помоли која глава људска или каки позлаћени крст са (звонаре) цркве. Само бих спазио каки кров од куће у рупи некога брежуљка, где се губи у лишћу дрвљећа и крије повећом оградом од ока човјечјег. Мало подаље укаже се друга кућица једнакога крова, па трећа . . . и тако све по пет до шест у гомилице прикупљене. Све те куће тако раштркане чине једно село. Не чује се у њему глас живе душе. Нема дјеце да истрче испред куће на звиждање машине или да бар с кућњег прага гледају радосно, како се воз пробија кроз густе облаке дима. Нигдје да се укаже из димњака какав облачак благословенога дима са огњишта људског, да бар да знака о животу у кући. Его због чега се осјећамо тако невесели у сред овог зеленила ливада, расцвјетаног биља и у свјежој бујној природи. Па ми се чини као да пролазном црвеном провалом Нишаве у драгомачском кланцу, поред оних стрмих и огољених обала од испуцалих стијена.

Воз се заустави у сред поља на једном насипу. Чујем да сам стигао где треба, па се нагох да видим станицу. Станицс нема, већ видох возовођу крај насипа да предаје пртл^аг с'воза, п неколико сел.ака у црним шубарама, с рукама у џеповима сурих сукнених чакшира и са

цигаром у устима. Мало одаљедвоје кочије, једна воловска кола и један Фијакер чудновато шарен — то је свилајначка стапица, први даник на путу за Манасију. Одмах сам помислио, јер је тако и по другим земљама, да овај насип од речног шљунка наглашује блиску варош на десет километара даљине од жељезничке пруге. Прешао сам брзо пут до вароши са добрим коњима и пријатним друговима. Моравска равница преставља простран врт, опкољен тамо далеко планинама Пут је добар и раван, а при том врло угодан за пјешака и коња. На њему нема нигјде рупа или трагова од коњских ногу и точкова; међутим се путник уоколини Биограда при рђавом времену ужасно напати. Осјећа се већ насељеност и нека живост. Недалеко видим стада гдје пасу н пастира гдје је чучно и свира у двојницу. Кола често пролазе поред нас; а по ливадама гори влажна шаша те својим димом растјерује сточне мушице. Још се варош не види, а ми већ сретамо једну механу. Човјек их наилази по Србији дуж пута на раздаљини од шест километара, баш као да и сама власт иде у прилог распуштености путника. Коњи већ успорили ход, а кочијаш се обрнуо у пола к нама и пита може ли се ту мало због коња задржати: „Овај лијени дешњак — Стамбулов •— не може проћи поред механе док се не заустави. А ако баш господа желе да одмах продуже пут, онда му нећу датп да застане овјде". Путници не хтједоше учинити по ћефу Стамбуловљевом. „Напријед!" рече кочијаш лагано, али Стамбулов све полако иде, бајаги није разумио српски. Кочијаш пружи руку за бич: „вјере ми! Ах, ено механе гдје се кува изврсна турска кафа! Вала у цијелој Срблји нема каФеџије који би таку кафу скувао. Кажем вам да ни Султан у Цариграду не пије бољу кафу". То нас неби задржало код ове механе, да ја нисам спазио с друге њене стране