Зора

1

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. ЗОб

гроб с уздигнутим каменим спомеником, крај једног насипа. Натпис бјеше чудноват због обојених изрезаних слова. У камену је изрезана слика која наличп на какво окачено страшило, ноге у борби а руке у гомили чиода, дакле видим преда мном слику српског војника. На н.ему загасито плави мундир и панталоне, јака зелена, чизме, жута дугмета величине петодинарца, пушка, бајонет, фишеклија, брковп ушиљени да небо парају — ништа се није заборавиио. Према томе овај војншс XIXог вијека наличи доста на (старе архаичке) шаре нормандских застирача. Са стране су у плавој и црвеној боји изрезане ријечи: „Драги Србине, не пожали труда да се зауставиш пред овим тужним спомеником; он ће тп рећи да Мијалко Лаштанин, трговац из Свилајнца, рођен у селу Лаксе, среза Трнавског, храбри топовођа брдске батерије, у тридесетој години свога живота, у најбољем цвијету своје младости, за славу, (слободу) и ослобођење Србије, борећи се јуначкп против Турака у бици код Бераве (Вегауа1;) паде, кад је пунио топ, од једног турског танета, 27. јула 1876., године. Његове кости почивају сада код цркве у ковпљу. Овај споменик" подигла му је супруга Станисава, с којом лепо поживе шест година и изроди спна Велимира и кћер Љубпцу". Доцније сам чешће виђао поред пута сличних надгробних споменика са наивном сликом војника и сличнога натписа, п увијек би ме то дубоко тронуло. То није више обожавање мртвих, већ јасна (видљива) стална лекција за свакога: вјерна служба према отаџбини. С тога сам стајао гологлав са мојим сапутницима пред овим спомеником, који приказује сјећање побожне жене на њенога друга, па сам се онда сјетио све моје браће, који падоше тако исто мртви, па им се гроба не зна.

Кад се пређе п]5еко једног црвено обојеног п од вшне гредица склопљеног

моста, улази се у малу варош Свилајнац, која броји до пет хиљада становника. То вам је, тако рећи, повеће село као и остале српске вароши осим Виограда и Крагујевца. По украсима од гипса на лицу зграда види се утицај запада, што је из Аустрије пренесено. Широкнм улицама пролазе мирно многа стада оваца и чопори свиња. Тротоари су непрпмјетни, а боље би било за путника да их и нема никако; јер гдје их има то је нагрђени рељеФ од шиљкова, чворуга, јама п т. д. Неугодно је ићи ноћу улицама због калдрме, а иначе је безбједност и моралност потпуна, као и у осталим српским варошима. Освјетљење је недовољно у опште: Фењерп са петролеумом на одстојању по сто метара насађени су на дирецима обојенпм српском тробајком. А кад се у непосредној близини осуши каква бпљка, онда њено дебло замјењује дирек. На крчмама — доста честпм види се с лица намолован плави брежуљак са каквом развалином у грубој црвеној боји, истиче се група дрвећа у жутој, зеленој и плавој боји. Молери долазе сваког прољећа да премажу поново. Друге куће су окречене бијело, зеленојабуке или црвено крви, према укусу домаћина вјештака. Све су куће приземне (гег-Ле-сћаивзбе), а која има и један спрат, онда изгледа као какав споменик, за који сељак неће рећи да је конак. Свилајнац се не разликује од осталих вароши у Србији, ну тога дана беше вел, Субота и по улицама се видјела живописна гомила и прекрил^ен трг. Поред крмаче млијечни сисанчићи и чопори јагањаца бјеху окружени купцима, који их пипају и оцјењују, а за десет и петнаест пара се цјенкају и граје као у опште сељани прп погађању. Наличе на наше сурове планинце Оверњане, они су ипак питомији. Човјек се договара са женом; он живахан са штапићем у руци, а она послушна са торбицом на леђима. Купац