Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 309

ЛЈевоЈке почеше цјеливати људе у руку, о ови их благосиљају. Ах, кад би се ријечи могле сликом представити, то би тек био за сликара диван предмет! У хладовини лисних платана, које окружавају зидови, при дну маховином обрасли, виде се многе разнолике ношње, свилене мараме разних боја, јелеци и кецеље везене и дуги бијели скути. То је скуп интересних лица, пјесме старииске, мелодије свираче и гајда помно дивљачке, тамњана плавичасти дим и пјесме ветрића уз треперење лишћа — како је посве дражесно, чини ми се као сан, што сва чула опија. Лијепи санак је трајао до

4 сахата у игри на цвјетној ледини. А кад дође час растанка, кад им се ваља њиховим селима, а мени у Свилајнац вратити, обузе ме нека туга. Домаћин ме у име свију загрли и пољуби, а ја њега за све. „Брате, нека те Бог штити у твојој земљи као и код нас (у нашој), на овоме и оном свијету". „Бог те поживио", подржао, Стамата Павловићу! И нек чува нека штити твоју мирољубиву браћу и твога краља, као што ја гојим вјечну љубав према вама!"

(„!,« уге Сотетрогате").

Женет.

М. Ст.

ЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

У јато, голубе!

Слика и прилика Ив. Папловића (Јабланика). Београд шталтаио у Дрзка-вној Штамчарији Краљепипе Србије 1899. Писац ове „слике и прилике" јавио се први пут у нашој књижевности пре десет и више година приповетком Оно ће јарко сунце проказати. Како је исти такав назив носила и једна Шамисова песма В1е 8оппе ћгт§1; ез ап с1еп Тад — то се убрзо нашло људи који су тврдили да је г. Павловић узео од те песме нешто више него име, и да управо његова приповетка није ништа друго до та песма преведена у прози. Начин одбране г. Павловића био је врло интересантан. Немогући порицати велику сличност која је била констатована између његове приповетке и Шамисове песме, он је узео доказивати да се то што је био испричао одиста десило негде у Западној Србији, и да с тога плагијат није учинио он, већ та лица из стварног живота која су се у своме раду тако дословице држала Шамисове песме. Шта више, он Је био вољан навести сведоке који су памтили тај догађај из његове приповетке; исказе једне бабе, ако се не варамо, он је и предао јавности, и у једном тренутку могло је изгледати да ће се код суда, и нигде на другом месту, расправљати питање шта је и колико Иван Павловић дуговао Шамису.

Такав улазак у књижевност не може се рећи да је био баш тријумФалан, и тиме зар ваља објашњавати што није протекло мање него пет година, док се г. Павловићу вратила воља за фабулирањем. Друга његова приповетка, Грех је греху заметак , имала је за предмет један догађај што се десио, све нам се чини, у пишчевој породици. У неколико ова је приповетка носила аутобиографски карактер. Да ли јој је тај карактер писац нарочито дао, да би у напред пресекао све гласове о плагијату, ми не знамо; али, ако је то имало да служи као нека предохрана, онда ћемо рећи да је у овом случају свако узимање предохране било сувишно. Грех је греху залгетак било је тако слабо да нико није могао ни доћи на мисао да је и то од каког страног писца позајмљено; чак ни завидљивци књижевне славе г. Павловића нису имали рачуна спорити његова ирава на тај књижевни производ. Што се тиче његовог најновијег списа, У јато, голубе! ту предмет није узет из стварног живота, а није ни могао бити одатле узет, пошто је то једна бајка, где видимо лубању да се разговара, препире и кавжи с осталим деловима тела, У јато, голубе! припада дакле чистој фикцији, и то је заиста једна опака случајност, што одмах за овим морамо нриметитп да се та приповетка подудара с другом једном коју сви врло добро знамо. Као