Зора

Стр. 310

3 О Р А

Бр. VIII.—IX.

год што је Оно ке јарко сунце проказати личило на поменуту Шамисову песму, онако како би на њу само њен превод могао личити, тако опет У јато, голубе! изгледа само једна варијанта оне класичне параболе о желуцу и удовима, која се приписује римском консулу Мененију Агрипи (500 пр. Хр.) Од овог образца г. Павловић је отступио само у толико, што се код њега удовп не буне на желудац него на мозак, м да то отступање није било особито срећно, убрзо ћемо показаги. Иначе, језгра је старе римске приче задржана, па је, изгледа нам, задржана и њена тенденција, јер док је Агрипа хтеода изрази једно аристократско гледиште, дотле је г. Павловић, који себи куражно присваја име једног босанског властелина (Јабланића), покушао да против начела једнакости, у најмању руку, протестује. На основу овога ми се нећемо пожурити да закључимо да се г. Павловић налази, како би правници рекли, „у поврату" плагијата; задовољићемо се само да констатујемо извесну немоћ код тог писца који је канда осуђен да целог века по туђој замисли пише Шегова причања то су већином препричавања, и међу нашим данашњим књижевницима он представља доста ретку врсту приповедача из „друге руке". Да се на У јато, голубе! задржимо, ми према то.ме и не бисмо имали разлога, кад нам та приповетка не би пружала поучан пример како једна анегдота пуна духа и смисла може невештом прерадом да буде и једног и другог лишена. И додаћемо да, уз то, У јато, голубе! садржи сва огрешења о добар склоп и о логику у опште, која је један писац кадар учинити, и да би с тога ова „слика и прилика" заслуживала да се унесе у читанке као образац особите врсте, образац онога на што се не ваља угледати. Колико се сећамо, Агрипа почиње сасвим наивно: „побунише сеједномудови против желуца..." и од прве речи човек зна шчим има посла,- зна, на име, да слуша бајку где не треба да га изненади ако се удови буду понашали као свесна створења, а желудац буде држао беседе. Г. Павловић, пак, почиње тиме што нам представља некаквог Новака о коме говори, не само као о једном човеку који је постојао, него као о једном човеку кога је он, писац, познавао. Оста-

вимо то што г. Павловић на стр. 5 вели за Новака: „Видим шта чини и срце ме боли! Шта ћеш, и од његове сам горе и ја лист, и волим га, Бога ми, као своју душу; али куд сам пристао;" —• него мало даље, на стр. 7, говорећи о томе што се десило Новаку, он додаје: „причао ми је баш сами Новак." И пошто после таког увода ми очекујемо да чујемо један случај из живота, наше изненађење мора бити велико, управо мора бити огромно, кад видимо да то што је сами Новак причао јесте један догађај, не само невероватан, него и немогућан, да је то једна прича чисто фантастична, једна, најбоље да кажемо, басна. Јер ево шта он казује да је било од њега кад је после неког убоја легао у постељу: „Еле роде мој, таман се као, мало загрејах и умирих, а ја чујем, буди Бог с нама: као да моје ноге рекоше. .." (стр. 11). после њих узеше редом реч очи, уши, језик, образи, „све што је на глави"; па руке, кичма, груди; најзад лубања на коју су сви ти удови сиктали не зна се који грђе. И Новак примећује: „Шта је најчудније, ја све то чујем и видим — а као да се то не догађа са мном; акоразумеш! просто, као да су ту два Новака, како ли да ти кажем! па један, као, све чује и види што се с оним другим ради; само, не може ништа! Еле, ово што ти причам, разуми да прича онај који, као, са стране, непомичан, све види и чује што се чини с оним, који је из чаршије дошао и легао. Откуд удовима оне речи, кад ја читав не бих умео то изговорити — ти Бо?ке знај!" Како тешка рука у г. Павловића, и како машта којом он располаже није ни довољно лака, а камо ли крилата! И какав апсурд претпоставити да један данашњи сељак прича као свој властити доживљај једну басну која је већ вековима као таква позната. Треба замислити да нам је неко стао изнова причати Злтју младоИсењу , али сада као догађај из једних сватова у којима је сам био, и да је још покушао да нам вероватност тог догађаја докаже оваким срећним умецима: „Како да ти кажем" или „Ако разумеш" или „Буди Бог с нама! . . Ништа боље од тога није ни г. Павловић учинио, и ваљда се никада још један приповедач није толико огрешио о тон своје властите приповетке као он овом приликом. И прелазећи сада на склоп, ми смо