Зора

Бр. VIII.—IX.

3 О Р А

Стр. 313

ову књигу написао, просто му било, али му не просто, што је у свијет тури, па још у онако лијепом издању. Нзегова „комедија" нити је комедија, нити се икако може назвати позоришнијем дјелом и ако је писац измислио неколико лица и гурнуо их пред нас да говоре. У њој нптн има заплета, ни расплета, пи радње, нити ичега, што се од једног позоришног дјела тражи. Примјера ради, навешћемо само неколико пишчевих „вицева", који су му, по свој нрилици, били главна брига и ради којих је он ово своје дјелце и назвао комедијом: Налајала бн свс кучке у селу; па би лш отресла уиш оним њешш гурбетским језиком, као да град по п>илш иада; изтдила бих ја окдријсбе нз кобиле; илш ђевојака хпала Богу као муха љетн и г. д. И ако писац ниглје изрично не спомиње, нама пзгледа, да се ово дешава нсгдје у Црној Гори. Па како ли је смијешно, кад здрава Црногорка-ђсвојка онако, без узрока, иада у несвијест (стр. 21.) а још смјешније, кад овако говорп : (сгр. 22) . . . ци/ело лш се тијело у срцс претвори, кад тебе пидим, те и олај нокат (!) осјска, да само с тобом лгогу срећна бити и т. д. Боже сачувај, кад бп Цриогорке таке посталс, ми сс више не би ни од њих могли надати, да ћс нам родитп нових Обилића . . . А каквпх ли још будалаштнна нема у овој књизи !! Рекосмо доста. Изишао је из штампе п растура се ЗаСкшлнк Српске Књижевне Задруге свеска 9. с овом садржпном: !. „Давид КоперФилд" од Ч. Дикенса, у нреводу Д. М. Јацковића (насгавак); 2. „Рат п мир" од Л. Н. Голстога, у преводу О. Глушчевића и М. X. Глишића (наставнће се); 3. „Стратоника" од У. Зејера, у прсзоду С. Н. Томића (свршегак), и 4. „Широка плећа" од Фр. Шпилхагена, у преводу Св. М. Јакпшћа (свршкће се). Претплага на „Забавник" стаје за Задругаре четијт динара или крз'не, за незадругарс седам динара или круна годишње. Ко још није обповио прстплату, може то учинитп до краја јула мјесеца или непосредно код Задруге, нли код кога му драго повјереника њена. Стеван МилијевиЦ један од даровитијих млађих приповједача, јавља, да је наумио издатп неколико својих приповиједака, под именом Моје приче. Приповиједака је десет и то: КњаАетх пет наполеона, Чича Митар у музеју, СтриАено кумстпо, Делн - Црногорка, Наполион Бунопарта, Хаџи Ћалина породица, Сретно се свршнло, Ћигћин војник, Мљезинац и Побратилн се. Неке су штампане у „Бранкову колу", „Зори" и „Босанској Вилн". Цијена је књизи 1 круна или 1-20 дин . . . . И ако писац има неколико приличних ствари, ипак нам се чини, да је са збирком одвећ поранио. Мало више стрпљења, па у књигу не ће ућн радови, због којих се некада покајати може. Б[)аКа, натпис је комедији у три чина, коју

је написао Милош Цветић. Комедија је оштампана у засебну књигу из најновнје свеске „Браства", што га издаје друштво Св. Саве. Књпга о Косову. Иван Иванић, познаги књижевник српски и сурадник „Зоре", наумио је, кроз кратко вријеме, издати једну књигу о Косову. У њој ће бити пишчеве биљешке писане за вријеме његова двогодишњега бављења туда. Сувремени запад са релнгиозно лгораљног гледишта. Јавна предавања читана у вриЈеме великог поста 1885. и 1886. год. у друштву за распростирање религиозно моралне просвјете у духу православне гфкве у корист ученика св. Пегроградске академије А. П. Лонухина, проф. с. пегрогр. духовне акад. Превео Михајло К. Јовичић свештеник срп. прав. цркве 1899. Штампарија Н. Нпсенбергера и Шпилмахера Д. Тузла. Примили смо на прнказ од г. писца ову лијепу књигу. Ми је са њеног философског садржаја можемо топло да препоручимо и покрај рђаве пнтерпункције и правописа. Овакав пријевод мпого нас већма радује него гомиле стихова п прича неких писаца из ових крајсва, који су заиста нревазишли сваку мјеру. Ако им је већ до књижевниковања, што не уче језике и превађају овако корисне туђе ствари. Босна и Херцеговина није на почетку свог књижевног пословања, она је српској књизи дала већ Матију Дивковића, фра- Јукића, Симу Милутиповића, историка Милаковића, Памучину а од млађих Шантића п Ћоровића, а да све и није тих имена, онај се пролетаријат не би смио подносити. Неке нашс чаргаијске појсте нијесу представници младе умне арнстокрацпје ових земаља; а „ми се нс дамо да пас ма ко запоси", што рече Шилср, којл је од пјесника тражио и внше интелигенције него од обпчних. Зора неће имати посебних обзира за неке књиге које излазе у нас, као бајаги у име нашег књижевног вјежбања. Она у тим књигама не видн патрнотску него просту себичну, амбициозну побуду. Скупљати наше народне пјеслге у доба кад нам их отимљу, то би требали да чине они, кад нм „не иде" друго • а не да праве бомбастичне и Фразерске предговоре шдају своје пјесме јер „пјесма нас је одржала". Онака нас пјесма одиста није одржала; одржала нас јс много боља, прама којој су они равнодушни, а таке нјееме неће одржати ни саме себе а не нас. На рачун патриотизма товарити и те шарлатанске књиге, не може се одиста дозволити; на тај сс рачун у нас товари-л онако много што. ОцјењуКи те књиге ми ћемо имати обзира само према књигама и њиној вриједности. Ако нам се не пошљу побринућемо се да их добијемо, јер хоћемо да се осврнемо на њих. Ако се мисли да е.мо на почегку књижевног и културног рада, наш нараштај не треба да се учн књижевности на оно.м што је рђаво. Према личностима имати обзира, па