Зора

Бр VIII.—IX.

3 О Р А

Стр. 265

Соко од мегдана. Око њега храбри тићи, Србадија жарка, Гусле гуде, славу буде, Милоша и Марка. Слуша Вељко, слуша храбри, Рујно вино пије, А у грудма закуцало Срце веселије. Слуша Вељко, па тек купу На искап искрену, Зглади брке а из ока Пламна муња севну: „Коња, момци ! Када Марко На хиљаде леће, Ево главе, ни Вељко га Обнестити неће!" Кликну соко, па исука Плаховиту ђорду, И ко стрела залете се Сам у турску хорду. Севну ђорда, под њим Кушља Фркће од мегдана: „Беж'те, Турци, ето Вељка, Веж'те, ето рана!"

Загреб '

— Алах! Алах! — Али Вељко Кроз хордију пара, Као муња кад облаке Ненадно запара. И ено га, већ се враћа Самац са мегдана, Мрке брке усукује Мегданџија славна. Самур калпак накривпо, Орлушина сива, А у руци обагрена Димишћија крива. Под шатором опет песма О Милошу пева, Седи Вељко, пије впна, Врк му се осмева. Јест, п то је негда било, Ал већ мину давно, Срце плаче кац погледа 11отомство кукавно. Онда било, сад се о том Више и не прича, Запевам ли, људи зборе: „Махни, лаже чича!" Драгутин Ј. Илнћ

ОСТ1ЈКМ1 РСОНЕЗ

И 1 1 оћ је. Сама је кућица твоја / У пустој гори, где вију гнезда Орлови. Над њом као мравињак Гамиже небо од сјајних звезда.

Око поноћи, кад све занеми На кућицу ти небо прислања Звездице сјајне као да спушта Плодове златне са родна грања. И ја се тада тебп украдем, Влудим по мраку, гором се верем Да тајно љубим очице твоје И да злаћене звездпце берем. II. Поноћ је глува . . . у гори немо По шумама се птица не буди, —

Уска је стаза куд ми идемо Образ уз образ, груди уз груди Пред нама густо грање се плете Крчећи пут кроз шипраге мирне Тргнеш се кад те гранчица смете И росан лист ти образ додирне. Па се приљубиш уз моје лице, Ал када сретнеш пољупце моје Тргнеш се опет — тад нехотице Листак додпрне образе твоје.