Зора

Стр. 264

3 0 р а

Бр. VIII.—IX.

тешку лектиру. Издања књижевне задруге управо и нису за народ. Ас1 7. Шша мислим о српско) дралт. — Драма је обамрла, а доћи ће к себи, кац вријеме донесе собом таленте за њу. Ас1 8. Шта лшслилг о хумору у нашој књизкевностп. Хумор се прилично његује; јер је то једина врста књижевности, коју и шира публика воли да чита. Но баш канда према захтјевима публике без укуса не може да се развије финији хумор. (Сремац, Протић, Брзак). Ас1 9. Шта лшслим о дјечјој к-њискешосши у иас Срба. — Слабо сам пратио. Изгледа ми да се доста добро обрађује. Премда је зачетник и центар њен (Змај) здраво у стваралачкој снази и хумору попустио. Ас1 10. Шша мислим о утицају

данашњих политичких арилика у Срба на развитак народне књиокевности, особишо белетристике. Наше полит. прилике наносе велике штете књиж. особито белетристици. Несређени на све стране пол. одношаји, незадовољство са садањим стањем ствара непрестано немире и трзавице на све стране, партајске борбе ангажовале све, те је цијела атмосФера окужена нервозним задахом. Политичке трзавице абсорбују сав душевни интерес у читалаца те се за то задовољавају да читају политичне листове, који се тим више читају, што драстичнијим средствима умију да драже растројене нерве у читалаца. Новине су поквариле са свим укус. У тим приликама белетристика не може напредовати. м. н.

/ест, и то је негда било, Ал' већ давно мину, Срце плаче кад зарони У седу давнину. Срце плаче, очи плачу, За прошлошћу туже, Хеј, тешко је кад помислим, Мој премили друже! До неба је српска слава Досезала главом, А сада је нећеш наћи Ни под ситном травом. Минула су, усанула Витешка времена, Кад је јунак руком чуп'о Јелу из корена. Кад је Реља у скок један Прескакао горе, А Маркову Шарцу било До колена море.

Кад се Милош надметао Камена с рамена, И планином бацао се Уместо камена. Онда било, сад се о том Више и не прича, Запевам ли људи зборе: „Махнп, лаже чича!" Јест, тако ме дочекују Унуци сићуши, Ах, тешко је, тешко, брате, У боланој души! А некад је друкче било, Ма то давно мину, Срце плаче кад зарони У ону давнину : Светлп месец изнад шанца Неготина славна, 11од чадором седи Вељко,