Зора

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 327

Па ти поглед на свет заостао ружан. Србија се дигла, да ти спомен кади, Све се мишљу на те и песмом ти слади. Све сад жали, тужи, што те нема јоште, Да спеваш још коју, препуну милоште. Сад ти књиге траже и незнани твоји И њих твоја песма сад милином поји. Што рекао Јанко: ти умро ниси, Теби се тек сада уважење виси. Да се од куд јавиш у другом издању, Ти би сретан био на своме имању. Не би било бриге за пет-шест динара, Што нам кад год гугу на срце обара. Каменице не би напуштали брзо, Јоште би се са мном дуго по њој врзо. Вили би нам кратки они други данци Надуванској птнци, полетној „Јоланци". Ех, али све заман, кад се живим не да, Док се прах им земљи за навек не преда! За венце и оно, што ти погреб кошта, Мого би да имаш, жељан, много што-шта. II да ти је било, не би од нас бего Не би, тако рано, под ледину лего. Још би писо песме крај воде Вардара И из старе Расе, Новога Пазара. Но ти, опет, имаш своју децу милу Она ће ти, можда, пригрлити вилу, Да не гине лоза песничкога рода, Да се ниже дуго пород до порода. Ал за оне смртне, што, крај свог огњишта, Осим пусте песме, не имају ништа, За те нема даље породичне сласти, Тима ће у земљу све уздање пасти. За те треба стати па — проуздисати.

Њима само живим вреди помоћ дати. Изнемогли трудник Талије уморне Пао у сред рада и муке поборне, И венци га ките — нико ту не штеди Али шта му све то после смрти вреди ? Дух из гроба твога Србадији виче, Да се тебе сада пошта слабо тиче; Да је све сад заман; да је све сад прошло — Све је после рока, врло доцкан, дошло Па потмулим гласом за будућност збори: Да се живим даје, да стварају дела, Док их није у гроб црна смрт однела, А тад заман жалост, прилози и штета Не вреди им новац од овога света. С Богом, драги Војо, једнако ме кошка... Сад би ти се могло дати доста трошка. Било би од књига, а баш и иначе, Сваком ти сад срце за судбином плаче... Али заман сада све људске милоште Кад код тебе нема аманетне поште. Шаљем ти још само поздравицу нашу Поздрави ми, узгред, Ињатовић-Јашу! Поздрав и твом тасту, Јакшићу и сину, А поздрав и нашем добром Милутину. Кажи му; за жену нек не води бриге И ја јој и други продајемо књиге. Изишло је лепо, са сликом, издање. Сад би, да још живи, добио и звање, Те би имо она три-чет'ри месеца, Што му за пензију са свим не засеца. Још му можеш и то уз разговор рећи: Да је данас процент за два од сто већи. Сада жена кошта, од плате, шест од сто И самачки живот сад је скуп већ посто.

Ч А СУНЧЕВОЈ ЖЕГИ — Иво Иипико —

!Цм! ткуцаји мотике звече по стр- маглом обавија трудну дружину,

мом, шкропавом и гладном блати главу и натрз^њује разгаљене тлу. Тврдо жељезо одбљескује окошчасте прси. А топло сунце сјаји, КС се на сунцу. Прва је јулска грије и пожига.

* припека: неооикао да цркне. Сува испржена чрмаља праши се,

Редивој, јак и млад, потсјеца цијелом мотиком. До њега изредаше