Зора

Стр. 326

3 О Р А

Бр. X.

П

Ал часе од живота у себи тужно бројим. Помисли само, душо, како ми мора бити, Кад још сад, авај! знадем, да смрт већ косу носи, Па грозна, сува, страшна злурадо јури, хити, Да мене младог њоме укида, сече, коси ! И ја је, спреман, чекам, да јој се хладно предам, А свет се шарен, мио, још смеши око мене, И ја га, по сред јада, с болом у души гледам, Срце ми јоште куца, ал живот вене, вене, Миле се жеље моје у сивој губе магли, А нада, слатка нада, полако: „збогом!" збори, Па хитно бега, јури и другом сретном нагли, А мени туга срце осваја, ломи, пори. И поглед ока мога тихо се кочи, леди, Ал се и леден, опет управља на те само, Да тебе само види, да тебе само гледи Ох, оди, душо, оди, приступи ближе амо! Помисли само, злато, како ми мора бити, Када у јаду своме, на црне мисли дођем: Како ће сутра други обвити твој стас вити, Кад ја са овог света у вечни покој пођем! Замисли само, душо, каква ме туга мори, Кад се у сети мојој жалосна мис'о буди : Како ће други с тобом љубавни збор да збори, Како ће да те младу на своје стиска груди ! Представи себи само, како ми мора бити, Кад мислим, да ће други заносно да те љуби —• Ох, ту се сузе моје не могу више крити При тој се мисли храброст и снага моја губи! Сунце се за ме гаси, а небо тамно бива, Радости овог света нестаје веће за ме, Његове дражи лепе суморни мрак покрива Ох, оди, оди ближе, нагни се мало на ме! А сутра, кад час смртнп животу моме дође, Сети се жеља мојих, па проли сузу коју, И када дух мој тужни са овог света пође, Помени младост моју, помени љубав моју!

р,ЖШШ јЗо.,1 И с ЛА.В А. јТ, Ј/1лИ,1ТЧ Д одигни се, куме, да сада поживиш, И љуба ти сада има другу пошту Да се овом свету чудноватом дивиш! И деца су стекла друкчију милошту. Подигни се, куме, да тек сад уживаш, Не брини се за њих, нек ти спомен спава, И да више никад о јаду не сниваш! Њих краљевска рука сада издржава. Све се сада дигло, да те,' мртва, хвали, Да ти мртвом свећу захвалницу пали. Жао ми је врло, што си лего тужан