Зора

Вр. X.

3 0 Р А

Стр. 325

>ц ЈХИЈЕ I'. УЂКНО >-Иетали смо по шумици једно уз друго, Срца су нам силно била једном и другом; По често смо погледали једно у друго, А дах нам се додирив'о једном и другом. Све смо ближе приступали једно уз друго, А груди се надимаху једном и другом. Најзад корак устависмо једно и друго Погледи се сусретоше једном и другом; Већ и уста намештасмо једно и друго — Хтели смо се да љубимо дуго и дуго Ал у једном нешто шушну близу путање, А њезин се отац, љутит, јави кроз грање. У брзо се одмакосмо једно и друго. Згледасмо се тужно, тихо и зачуђено, А срца нам уздахнуше: није суђено!

Седали смо за вечеру једно уз друго; Правили смо радо места једно другоме. Желели смо да будемо једно уз друго. Хтесмо жеље казивати једно друго.ме. Већ се бесмо наместили једно уз друго, Па и лице окренули једно другоме Са осмехом погледасмо једно у друго, И нуђасмо услужности једно другоме. Мислили смо вечерати једно уз друго, Па сладити залогаје једно другоме Док се зачу, из ненада, неко прозбори : „Пређи, сејо, до матере, па је подвори !" Остави нас сва веселост једно и друго —• Згледасмо се тужно, тихо и зачуђено, А срца нам уздахнуше: нпје суђено!

Спремасмо се за полазакједно идругоХтесмо рећи „сретна пута"једно другоме. Из далека погледасмо једно у друго, А осмех смо слатки слали једно другоме. Желесмо се опростити једно и друго И узгред се исказати једно другоме. Жалили смо са одласка једно и друго —■ Беше тешко, беше мучно једном и другом. И већ хтесмо ближе стати једно уз друго, Па пођосмо на опроштај једно другоме Ал, у томе, пусто звонце брзо зазвони... Свет нагрну,а прелаз се на брод уклони. Погледасмо зачуђено једно у друго, Јависмо се, поклонисмо тихо, снуждено, А срца нам уздахнуше: није суђено!

)У ВАВНИ1? нд СМРТИ еди уза ме, душо, за мало јоште само, Моје су очи жељне љупког погледа твога; Седи уза ме, душо, приступи ближе амо, Влизу је горки тренут, близу крај жића мога ! Помисли само, душо, како ми мора бити, Кад још сад, тужан, знадем, да не ће много проћи, А ја ћу смртне сузе, последње сузе лити, Па онда, жељан свега, са овог света поћи ! Туга се сама јавља у тамном оку моме, А уздах тешки игра у болним груд'ма мојим, Смешим се, горким смехом, при тужном збору своме,