Зора

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 329

мим брдинама и сјенатим увалама, у сјају трепетних сунчаних ждрака, једна до друге ко насликане стоје двијелађе. Разапеше прожутјелаједра, што се у дубини мрко одразују, ишчекују свјежи западњак, да се макну, да заплове. Дотле пак из забаве, младо момче, што се отисну од свог врућег жала, дува у двогрла . . . Свирка се разлијега и буди замрле старчеве осјећаје. Сјећа се, здравља, младости и љубави. Сјећа када је радио за њих четворицу, да поштено преживу; и никада му не претицаше! Сада изнемогао, дуго је,

што се је на невол^у приучио. Устрпљиво је поднаша. Хоће да искапи до дна чашу пелина, што му је нуђају за његове труде. Но он не здваја, тјеши се: доће оно двоје, живи били: дочекаће их обојицу; прехраниће га, док наступи блажена Смрт!... И с брода све то јаче, кроз плаветнило мора, поља и неба продире тугаљ>иви меки звук; час јечи, час ббно цијукне, док поједном жељно очекивани лахор пирну,крене ородом и свирка у старчевим ушима тихо замрије.

ј У самљена путница — Бранковински —

; а пароороду „Ифигенији", на путу из Марсеља у Смирну тгкг и Цариград, оило је толико путника, да је човек могао дане ^ провести посматрајући само њихову спољашност и њихове навике, а да не осети досаду што је сам и што нема познаника међу њима. То је, чинило ми се, и занимало једну путницу, која је усамљена седила на дугачкој наслоњачи на палуби и више пратила погледом једног или другог путника, него што је читала књигу коју држаше у руци и с времена на време спушташе у крило. Средњег раста, пуначка, лица лепа из кога су севале црне као гар очи, она би увек показивала досаду кад би се чији поглед на њој задржао и одмах би наставила читање, што је значило: немој ни покушати да ми се приближиш. Али што је она више одбијала од себе, погледи путника више су се на њој задржавали, и

неколико њих користили су се и најмањом приликом да јој учине ма какву услугу, неби ли јој се додворити могли. Она би се у таквом случају увек љубазно заблагодарила, па или би отишла с места или би продужила читање; а о доручку или ручку није јој се могао нико приближити, јер је обично у оно време јела кад то други путници не чине, што је такође привлачило пажњу многих на усамљену путницу. Мене је она, истину да кажем, веома заинтересовала; али више ме је занимало што се упорно држала повучена од осталог друштва на броду, и што сам приметио, да се један од путника решио да победи нас остале поклонике интересантне путнице, па сам с нестрплењем очекивао резултат његовог похода. Како би је он радо видио у каквој опасности, па да одигра њеног спаситеља! Да се отисне низ степенице, силазећи с палубе, па он да прискочи и