Зора

Стр. 330

3 0 Р А

Бр. X.

спасе је од очевидне повреде лепе ножице, или кад би се загледала у воду па да јој се мозак заврти и да падне у море, а он да скочи за њоме, обухвати је око струка, притисне уза се и спасе јој живот! Онда она из благодарности неби му могла одбити познанство . . . Запалих лулу, напуњену Француским дуваном Капоралом који се не одликује особитим мирисом,седох према њој американским маниром пребацивши ноге преко друге столице, па се реших да не скидам очи с њеног лепог лица. Књига јој неће помоћи, јер је њена наслоњача ниже била од моје столице, па јој лице могу видити и преко књиге; и ако се уклони с места, ја ћу други пут извршити своју намеру, с брода ми за дан — два умаћи не може. Али она није читала књигу, а није се ни с места уклонила, него је гледала у бескрајност мора. Гледала је погледом пуним жудње за нечим, а лице јој обасјао беше најљубазнији осмејак на свету. Онда запали цигаретз^, што јој је тако лепо доликовало, и стаде гледати у небесно плаветнило пуштајући дим за димом с пуно кокетерије. А цигарета у даме увек је повод разним тумачењима њеног карактера. Колико је њих та цигарета осмелила да се дами приближе, колико је њих она опекла, а колико су поклоника изгубиле даме због цигарете! Нисам ни приметио да и онај победоносац т зре пиљи у њу као маче у жижак, док се не сагох да истресем лулу о под палубе. Седио је у десно иза мене и бавио се дакле истим послом, па кад се ја окретох да истресем лулу, он устаде и приђе усамљеној путници не баш одважним корацима. Паметнији је од мене, помислих, хоће да се користи момен-

том њеног доброг расположења, а цигарета му је дала малу дозу куражи. — Кад се брод крене на далеки пут, госпођо, сви путници на њему представљају једно друштво, а у дрЗ' т штву не сме бити непознатих. Дозволите ми, дакле, да вам се представим и да пок}нпам скратити вам време дугог путовања, јер видим да писац књиге која је пред вама, није био срећан у избору предмета за усамљене п)'тнице. — Ви сте врло љубазни, господине, одговори путница победоносцу ш зре; али ма како да је написана ова књига, ја сам с писцем ипак потпуно задовољна. Прекидајући често читање књиге, што вам је, видим, пало у очи, ја сам у мислима говорила с писцем . . . — Госпођо, стб је за вас постављен. Ако је по вољи мо-гу одмах и сервирати, упаде изненада послужитељ на броду у овај тек започети разговор. Није требао два пут да јој каже, јер она одмах устаде, поклони се познанику у покушају и оде с палубе, а он седе на њено место и баци поглед на мене, као да би ме хтео упитати: ПТта ви мислите о њеном одговору на мој увод у познанство ? — Она није обична женска, те је у толико интересантнија, па ако и ти ниси обичан човек, можеш се још и заљубити у њу, одговорих му у мислима. И он запали цигарету, па стаде као и она гледати у небесно плаветнило. — Тамо нећете наћи што тражите, мишљах ја. Хтели би да вам небо каже ко је и каква је она, куда и зашто путује, какве је то мисли занимају кад чита ону књигу, па да