Зора

Стр. 332

3 0 Р А

Бр. X.

Дође ми да одем из салона, јер ми је сад јасно било зашто црнојка говори с писцем читајући његову књигу, те тако и учиним, извињавајући се потребом да се надишем свежа ваздуха на палуби. Кад изиђох сутра дан на палубу, а победоносац већ у велико води разговор с усамљеном путницом. — Видите, на оној је страни Смирна, рече му она баш кад им ја приђох и показа руком на исток. — Дозволите ми, госпођо, да вас упитам зашто вас Смирна толико интересује? Већ сте је неколико пута у разговору поменули. Мора да вас за то место везују веома драге успомене? интерпелише је победоносац. — Успомене? 0 не, господине. Сад први пут идем у Смирну, да се састанем с мужем који се враћа са свога научног путовања .. .

— Да се с мужем састанете ? упита је онај убезекнуто. — Да, па заједно да продужимо пут у Цариград. — За то, дакле, ви тамо . . . РагсЈоп, немам право додиривати нежне осећаје супруге према... Дакле, ви ћете се у Смирни с мужем састати . . . Били смо и један и други очевидци тога састанка. Пољупцима и грлењу није било краја. ГТобедоносац прогунђа, да прелазе границе морала. Али она више није била усамљена. И снама је ћеретала до миле воље, једва се у Цариграду растадосмо. Хвала Богу што ме одмах при првом разговору уразуми, мишљах за себе. — Није ми жао што се ствар тако свршила, него што све време на броду само с њоме а без ње проведох, рече ми при растанку унили борац.

Кш

ИЖЕВНИ РА Д

1РИТ&

ШЋ ИФОРД

Прилико.п 50-годишњице мопашког окгшота и 40-годишњице књит/сениог рада лгу

н.

1ашем заслужном земљаку Архилшндриту Нићифору Лучићу навршује се ове 1899. године 18. октобра 50 годпна монашког живота и 40 година, од како се први пут појавио на књижевном пољу. Рођен је 21. новембра 1832. у Лугу на Требишњици, у Херцеговини. Закалуђерио се већ 1849. године у манастиру Дужима. 1863. произведен је на Цетињу за Архимандрита. Као Калуђер и Архимандрит војевао

је у Херцеговини 1861., у Црној Гори 1862., у Србији 1876. и 1878. Гдје је стигао радио је на ширењу просвјете и ггодизању школа. Живот му је пун запимљивости, свугдје је радио на корист свога народа. Дочекао је велика одликовања и важна јавна и почасна звања и повјерене су му разне народне мисије. Био је шест пута нуђен епископством у Србији, и никад то није примио, у жељи, да до краја остане само Архимандрит, и као такав да послужи свом роду. Био је и учитељ српском краљу Александру и предавао му историју српске цркве и црквено право.