Зора

Стр. 318

3 0 Р А

Вр. X.

рата, биће кад год изворнадјела за будуће нараштаје. Дошав у Србију, желио је добити проФесорску катедру. Али тај му захтјев не би одобрен. До СветоАндријске Скупштине и доласка Кнеза Милоша Великог и Михаила, био му је положај колебљив; а радио је у министарствима: просвјете, спољних послова, и, баш 1858 као начелник одјељења у мин. унутрашњих дјела. Ту су и кроз Ристићеве руке пролазили избори за знамениту Свето-Андријску Скупштину. Познат као исправан, потпун зналац два модерна језика — Француског и њемачког — са гласом човјека од научености, пера и такта, Јован Ристић одмах је добио важно опредјељење као секретар депутације, коју је Кнез Милош Велики послао 1860 у Цариград, да иште: 1. Ново освећење повластица нашљедства у Обреновића Династији ; 2. Повратак права да се Србија сама конституише; и 3. Извршење хатишериФа од 1830 г. о исељењу Турака. По повратку отуд, буде Ристић секретар знамените Преображенске Ску пштине 1861, која му у знак признања изда нарочитуадресузахвалностинаумном раду и објашњењу питања, која је та скупштина имала да ријеши- Исте године ишао је са Илијом Гарашанином у Беч и Пешту, да ради на одобрењу сазива српског народног сабора у Карловцима, који је сабор доиста и сазван; и Рисшић је био акредитонан код Патријарха Рајачића, као заступник Кнеза Михаила. У осталом, он и ту бијаше већ давнашњи познаник: године 1848, Јован Ристић, као Лицејац, са својим одушевљеним вршњацима, ишао је у Карловце, п са оружјем у руци учествовао у знаменитом покрету српског народа прије педесет година. На мајској скуп-

штини 1 маја 1848, из кубуре по српском обичају, поздравио је у Карловцима проглас Српског Војводства. Но то бјеху само тек почеци његове каријере: права његова каријера почиње одласком у Цариград за Кнежева заступника. Његови извјештаји са цариградске депутације, и радња његова у њој, већ су учинили да кандидација за представника у Цариграду би положена. Само постављење било је питање времена и 16 октобра 1861 постави Кнез Михаило Ристића за свог заступника при Високој Порти. Вомбардање Биограда, и ушљед тога исељење Турака из вароши Биограда; преговори и срећан резултат о уступању самих градова у априлу 1867, бјеху сјајни успјеси владавине Кнеза Михаила. Он је назвао Рисшића свога врснога радника и сарадника у познатоме свом писму од 20 априла 1867 својом „десном руком." „Највећи дио заслуга мога правитељства, — говори Кнез у томе свом писму, — што се српска застава вије на бедемима биоградског и свију осталих градова у Србији, валги приаада. Са другим ријечима — вели даље Кнез — ја сам обадвјеручки радио на овом срећно окончаном предузећу, у ком раду Ви сте ми били десна рука. Бог бпагословио Србију, да би јој се синови такви, као пгго га у вами има, стотинама множили." Кнез Михајло исте године поставио је Рисшића за министра спољних послова. По трагичној смрти Кнеза Михаила — који је жалосни глас Ристића у Берлину застао, гдје га је, као и у Беч и Петроград по нарочитој мисији за скидање консуларне јурисдикције Кнез послао — Јован Ристић 20