Зора

Стр. 346

3 0 Р А

Бр. X.

нашем глухи, скрофулозни телеграФист и два три стражара, а мој помоћник јектичави младић одлазаше често на лијечење у град, гдје је по неколико мјесеци проводио остављаЈући на мени лужност своју заједно с правом да се могу корнститп и платом његовом. Дјеце нисам имао, а гостију никаквим колачима не бих могао намамити у ову пустињу, а и сам слабо сам коме одлазио, по каткад само одем код неког што ту, у близини, на линији служи, а и то поједанпут на мјесец дана. Са три ријечи да кажем: врло досадан живот. Сјећам се, баш то у зиму, дочекивали смо нову годину. Сједимо ја и жена моја за столом, лијено зијевамо и слушамо како у сусједној соби глухи телеграфист монотоно удара у свој апарат. Ја сам већ испио пет шест чашица ракије, и наслонив на песницу своју тешку главу, премишљао сам о својој непоПједној, непролазној досади, а поред мене непомично је сједила жена моја и не скидаше очију са мога лица . . . Гледала ме је тако, као што може гледати само жена, која на овом свијету ничега нема сем лијепог мужа. Безумно и ропски љубила је она мене, и не само моју љепоту или душу, но и моје грјехове, злобу и досаду, па чак умиљато ме гледа кад се пијан вратим кући. Не обзирући се на досаду која ме је с дана гризла и јела, спремали смо се ми да са необичном свечаношћу дочекамо нову годину и са великим нестрпљењем очекивали смо поноћ. Поред нас на столу стајале су двије бутеље шампањца, прави шампањац с егикетом удовице Клико. (Ово сам добио на картама од начелника дистанције, кад бијах на крштењу у њега)... Више пута на часу математике, кад се и онај ваздух смрзне од досаде, улетн у разред какав лептир, дјеца намах подижу главе и прате га радознало очима као да не гледају лептнра већ нешто сасвим ново, чудноваго! — тако 'исго и нас занимаше шампањац, који случајно дође,

листак као да улете у наш забачен дом. Ћутали смо тако и погледали час на сахат час на бутеље. Кад сказаљка показиваше без пет минути дванаест сахати, ја почех полако отварати бутељу. Не знам да ли ме прсти од ракије ослабише или бутеља бјеше влажна, али се само сјећам, кад запушач са тријеском полете таваници, бутеља ми исклизи из руке и паде на под. Проли се вино за једну чашу. Ја брзо подигнем стакло и запушим прстом његов кипећи грлић. —■ Е, нова година, нова срећа! рекох ја налијевајући двпје чаше. — Пиј! Жена узе чашу заустављајући на мени своје поплашене очи. Лице јој поблиједе, страх је изражавало. — Ти си испустио бутељу ? — рече она. — Да испустио сам . . . Но, па шта је с тим? — Не слути на добро —• рече она остављајући своју чашу и још више поблиједе. — Десиће нам се ове године нешто рђаво. — Шта говориш којешта! . . паметна жена а трабуња као каква баба. Пиј! — Дај Боже, да трабуњам, али . . . мора се нешто десити! Ево видјећеш ! Она и не додирну уснама своју чашу, оде на страну и замисли се. Ја рекох неколико старих фраза против предрасуда, испих пола бутеље, проходах с краја на крај собе и изиђох на поље. На пољу у свој својој хладној мргодној љепоти дријемаше тиха мразовита ноћ. Мјесец и око њега два танка облачића као прилијепљени за плави небески свод висили су непомично над самом станицом. Као да и они нешто чекају. Од њих пружаше се лака прозрачна свјетлост и таласајући се допираше до бијеле земље, обасјавајући: јаруге, насип . . . Било је тихо. —■ Глупа жена! — премишљам ја, гледајући на небо осуто јасним звијездама. Па хајд' најзад нека ово и предскаже