Зора

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 347

нешто. Какву ми још несрећу може наслутити. Какво се још зло може десити нама. Патње и биједе које су нас давиле и које нас и данас даве тако су велике, да је тешко и помислити да има на свијету што горе и веће. Какво још зло остаје риби кад је ухвате, испеку и са сосом на сто донесу? Не разумијем! Каква се још несрећа може десити мени ? Висока топола ињем покривена изгледаше у плавичасгој магли као какав џин застрт мртвачким покровом. Она погледаше на мене сурово и тужно, јамачно поимаше, као и ја, своју усамљеност. Дуго сам је гледао и пођох даље. — Младост моја не вриједи ни луле дувана, — продужих ја мислити. Родитељи су ми помрли кад бијах још као дијете, пз гимназије ме још за рана истјераше. Рођен сам у интелигентној породнци, али узалуд — нисам добио ни васпитања ни образовања, па и знања немам впше од каквог рабаџије. Немам ни рођака ни пријатеља. Не мили ми се ништа, нити волим кога. У најбољим годинама, у цвијегу младости своје ни за шта нисам способан, бацили су ме у ову пустињу за шефа станице, па и то сам тешко, с великом протекцијом добио. Ја сам у животу само биједе и несреће познао. Па, шта ми се још рђаво може десити ? какво ми још зло остаје? — Смрт? Хм . . . Није ме сграх ни од смрти. У гробу није досадниЈе него у овој станици. У даљини бљесну црвена свјетлост. Мени у сусрет иђаше воз. Сањива степа слуша његов шум. Мисли моје бјеху тако црне, тако горке, да ми се чинило као да мислим некако на глас, као да лупа телеграФа и шум воза проносе далеко и моје мисли. — Или ћу можда жену изгубити? питао сам ја себе. —■ Па и то није страшно. Не треба крити од своје савјести: ја је и не лолнм! Оженио сам се њоме кад бијах још дериште. Сад сам тек младић, крјепак, снажан; а она се осу-

шила, остарјела, оглупљела, натучена од главе до пете којекаквим предрасудама. Има ли чега лијепог, привлачног у њеној љубави, у њеним упалим грудима, у њеном тупом погледу? Ја је само трпим, али је не љубим . . . Па, ето, шта се још горе може десити мени? Каква ми још несрећа остаје? — Младост моја вене у пупољку. Жене заблистају испред мене само на прозорима од вагона, као звијезде падалице. ЈБубави нисам имао, нити ћу је имати. Пропада ми мушка снага, смјелост, срчаност . . . све гине и пропада, и моје богаство овде, у пустој степи не вриједи ни паре пребијене. Воз са шумом пројури покрај мене и обасја ме својим црвеним прозорима. Видјео сам како се зауставио пред станицом са које фењер расипаше на вагоне зелену свјеглост. Постоја један минут и крену се даље. Слушао сам кроз ноћну тишину како се губи лупњава точкова. Тумарао сам тако, прешао сам читаве двије врсте, и најзад вратим се кућп. Тужне мисли ни за тренут не остављаху ме. Како ми је тешко и горко било, али сјећам се као да сам и сам желио да ми мисли што црње и тужније буду. Знате, код ограничених и самољубивих људи наступају покаткад моменти када им осјећање несреће и биједе доносе неко задовољство, и они, шта више кокетирају пред самим собом својим страдањем. Много је истине било у мојим мислима, али много хвалисавог и нечег дјетињастог бјеше у мом питању: „какво ме зло може још задесити*. — Па шта још може бити ? — питао сам се враћајући се. — Чини ми се све сам преживео: и боловао сам. и новац сам истрошио, и прекоре сам често од начелника добијао, н гладовао сам, и вук ме разјарен до станице гонио? Има лп још штогод? Менесувријеђали,понижавали, цијелог вијека патим се и мучим. Још само на робији нисам био. Хм ... Ја ни за злочпн нисам способан, нптн се суда бојим.