Зора

Стр. 318

3 0 Р А

Бр. X.

Два облачка већ се полако удаљаваху од мјесеца, као да нешто шапућу што их мјесец не смије чути. Лаки повјетарац духну преко степе, носећи глухи шум удаљеног воза . . . На прагу дочека ме жена. Очи јој весело блистају, смијеши се, а лице јој покавује неку радост. — Знаш шта је ново? — радосно кликну она. — Иди брзо у собу, обуци нов капут: —■ имамо гошћу! — Какву гошћу? — Сад, возом допутовала је тетка Наталија Петровна. — Каква Наталија Петровна? — Жена мог тече Семена Федоровича. Не знаш је ти. Она је врло добра и лијепа. Вјероватно да сам се ја намрштио, јер она одмах направи озбиљно лице и брзо проговори: — Па, шта се чудиш, дошла је, но... али, молим те, Никола, не срди се, пази само, лијепо са њом, разговарај се. Та она је сирота и онако несрећна, Тетак Семен Федорович прави је деспот, зао човјек, тешко је с њим живјети. Она рече да ће само неколико дана код нас пробавити, док писмо од брата не добије. Жена ми је још много којешта шаптала о своме течи, о слабости људској у опште и младих жена посебице, о дужности нашој да дајемо склоништа свима па чак и грјешницима и т. д. — Ја обучем нов капут и пођем да се упознам с „тетком". Од прве ријечи „тетка" задахну врло досадном прозом, али . . . За столом сједела је љепушкаста женица, великих, црних очију. Мој сто, сиви зидови, диван ... — чинило ми се — да се све до најситнијег труна подмладило и добило неки весели изглед у присуству овог новог, младог и љепушкастог створења, паметна израза, а уз то црте на лицу изражаваху јој раскалашну и порочну физнономији. А да је наша гошћа била порочна жена познао сам ја

по њеном смијеху, по говору, по очима и по гону како разговараше с мојом женом — „приличном женском" . . Није требала да ми прича: како је од мужа побјегла, како јој је муж стар, прави деспот, а она како је добра, млада и весела. Ја сам све то разумио од првог погледа, то ја могу тако лијепо да уочим — тешко да има у Европи вјештијег ока, које би могло боље од мене познати жене оваквог темперамента. — А ја нисам знала да имам таквог одраслог нећака! — рече ми тетка пружајући рукз^ са врашким осмјехом. — А ја нисам знао да имам тако лијепу тетку! — додадох ја. ] 1онова сједосмо да вечерамо. Запушач с тријеском излете и из друге бутеље, и моја „тетка" испи од једном по чаше, а кад ми жена изиде напоље тетка се не устезаше да испије и цијелу чашу на искап. Опих се ја и од вида и од даха и очију ове младе жене . . . Ви се сјећате оне романсе: Очи црне, очи страсне, Распаљиве и прекрасне, 0 како вас љуоим ја! Како вас се бојим ја! Не сјећам се шта је послије било. Ко би хтио знати како почиње љубав тај нека чита романе и дугачке приповијетке, а ја ћу вам само мало рећи, и то ријечима оне исте глупе романсе: Несрећни је бно час Кад први пут видјех вас . . . Све суноврат пође врагу, у бездан. Као да ме је дохватио страшни и бијесни вихор, па ме као перо завптлао. Носио ме је он дуго и дуго, однио је он с лица земљиног и жену и „тетку" саму и младост и снагу моју. Из степске станице, као што видите, ево бацио ме је на ову пусту и мрачну улицу . . . Сад ми реците: каква ме још несрећа може задесити? . . . Крагујетц. Д. Ј. Димитрпјени!..